MIR FANTASTIKI br. 256, mart 2025.

 

Istorija srpske fantastike - Ilija Bakić

MLADI SUPERMEN DOLAZI U VELIKI GRAD – “Supermen: čovek i natčovek” scenariste Marva Vulfmana i crtača Klaudia Kastelinija; izdavač “Čarobna knjiga” 2025.

 

Renomirana “Čarobna knjiga” objavila je, na radost ljubitelja stripova o super-junacima, u biblioteci “DC+” strip album “Supermen: čovek i natčovek”, originalno štampan 2019. godine, scenariste Marva Vulfmana (1946) i crtača Klaudia Kastelinija (1966). Supermen je prvi ikonografski uobličeni stripovski super-heroj koji je privukao pažnju mladih čitalaca (pojedini istoričari stripa navode nekoliko super-junaka koji su se, šireći se iz petparačke palp-literature u nove medije namenjene dečacima, pojavili u stripu pre Supermena ali nisu bili šire popularni odnosno nisu ‘poživeli’ više epizoda); enormni uspeh Supermena doneo je čitav buljuk “DC” super-heroja a vrlo brzo su mu se, želeći deo zarade od ovog trenda, suprotstavili super-heroji iz konkurentskog “Marvela” (ovo nadmetanje za pažnju publike traje i danas).  Od 1938. do danas Supermen kontinuirano izlazi u okviru kuće “DC” (“Detectiv comics”); za ovih bezmalo 80 godina Supermen je pretrpeo manje ili veće estetske promene, stekao nove protivnike (obične ili one super moćne) ali je osnovna priča - o bebi Kal-El koju su roditelji, neposredno pre raspadanja planete Kripton, u raketi poslali na Zemlju gde ga je, dajući mu ime Klark Kent, usvojio bračni par Kent iz Smolvila u Kanzasu – ostala nepromenjena. Tokom odrastanja postale su očigledne Kentove super-moći koje će on, pošto ode u Metropolis i zaposli se kao reporter u dnevnoj novini “Dejli planet”, iskoristiti da ispravlja veće i manje nepravde i – ponovo i ponovo spasava svet.

            Koliko god koncept super-heroja bio atraktivan i izazovan, praktično se pokazalo da je potrošan odnosno da se vrti u krug pa je tokom 1970-tih “Marvel” počeo da ‘osvežava’ svoje stare junake odnosno da ih ‘očovečuje’ ili da stvara paralelne univerzume u kojima super-junaci nisu uvek pozitivni odnosno imaju drugačije, nestandardne probleme. Želeći da spase svoje franšize isto je učinio i “DC” i od tada neprestano traje ta reparacija heroja-seniora u skladu sa prohtevima i sklonostima novih generacija klinaca. U tu potragu 2006.g. uključio se i veteran Marv Vulfman kome je ponuđeno da za ediciju “Supermen: poverljivo” osmisli priču o Supermenu koja bi bila objavljena u četiri sveske. Vulfman je prihvatio izazov, napisao scenario, angažovan je i afirmisani crtač Klaudio Kastelini ali – ceo projekat propada! Strip će se, pod naslovom “Supermen: čovek i natčovek” ipak, pojaviti ali tek 2019. godine i to u jednom obimnom knjiškom tomu (napomenimo da, slučajno ili namerno, naslov „Čovek i natčovek“ koincidira sa istoimenom dramom nobelovca Bernarda Šoa o muško-ženskim odnosima!).

            Vuflman je odlučio da se pozabavi vremenom od Kentovog dolaska u Metropolis do njegovog obznanjivanja svetu u svom svetlu super moći i u karakterističnom ‘radnom’ kostimu. Sledeći plan o približavanju novim klincima vreme dešavanja je pomereno u 1996. godinu, dakle u blisku nam prošlost sa pripadajućom arhitekturom, modom, gedžetima… Elem, Kent se useljava u ofucani stan koji je na internetu izgledao sasvim drugačije, smešten u sumnjivi komšiluk i pokušava da se zaposli u prestižnom “Dejli planetu” koji već ima novinarsku zvezdu atraktivnu, samosvesnu (pomalo narciosidnu) Lois Lejn.  U toku je predizborna kampanja koja se za pažnju stanovnika ‘bori’ sa velikim talasom zločina odnosno nepoznatim raketama koje uništavaju čitave zgrade; oni koji lansiraju rakete oglašavaju se i postavljaju uslove kojima se faktički traži da se vlast odrekne svojih funkcija. Kent, koji zarađuje za život kao fizikalac i nikako ne uspeva da dođe do urednika novina, pokušava da otkrije teroriste, pomaže postradalima, biva uslikan kako leti i optužen da je kriminalac zbog čega on počinje da sumnja u svoje sposobnosti da ‘popravi svet’; ipak, sećanje na savete zemaljskih roditelja podstiču ga da ne odustane. Na vrhuncu krize, kao spasilac, pojavljuje se arogantni milioner Leks Lutor koji tvrdi da će svojim oružjem, ako ga vlada kupi, spasiti Metropolis. Mediji ga slave a nepoznati letač je ponovo optužen da je kriminalac mada Lois Lejn tvrdi da je on ‘dobar momak’. Ali, Kent je odlučan da nastavi svoju misiju kao Supermen i on će raskrinkati Lutora a čitav Metropolis će shvatiti da je dobio moćnog zaštitnika…

            Priča ’uskače’ u period Supermenove mladost koji do sada nije preterano obrađivan, balansira između Kentovih problema i nedoumica i misije koju je sebi odredio što, uz veliki sukob sa moćnim neprijateljem i niz epizodica pomoći ’malim ljudima’, rezultira atraktivnom avanturom ’odevenom’ u umiveni realistički crtež, bogat detaljima, sa efektnim kolorom, prepun neobičnih i neočekivanih rakursa montiranih u niz dinamičnih tabli koje mame čitaoce da listaju stranice do trijumfalnog kraja.

            Posebna poslastica za znatiželjne su Vulfmnanov pogovor koji, komentarišući originalni scenario i ispravke koje je načinio, objašnjava proces stvaranja priče. U nastavku Kastelini, na brojnim primerima, otkriva svoj način skiciranja i crtanja odnosno kolorisanja, što će svakako biti važno čitaocima koji žele da se otisnu u stvaranje stripa.

            Zaključimo da je album “Supermen: čovek i natčovek” čistokrvna akciona priča o jednom od najvećih super-heroja kojoj ljubitelji ovakvih stripova nikako neće moći da odole.

            („Dnevnik“, 2025.)

"FUNDAMENTALNI POSMATRAČ" ILIJA BAKIĆ - Prikaz Slobodan Ivkov, "Blic" 19.05.2025.

 

TITANI IZ BOLJEG SVETA – „Preslica džidovke devojke“ Jelene Gavrilović; izdavač „Presing“ Mladenovac, 2024.

Knjiga „Preslica džidovke devojke“ pesnikinje i romansijerke Jelene Gavrilović (1967) vanredno je zanimljiva i uspela proza koja nominalno egzistira u zabranu folklorne ili etno fantastike ovdašnje literature, zabranu koji uprkos gotovo neograničenim izazovima koje nudi nije previše posećen niti su dela nastala u njemu previše originalna i zavodljiva. A „Preslica džidovke devojke“ upravo je takva: originalna, zavodljiva, tajanstvena, tanana i sklona visokim lirskim uzletima.

            Polazna tačka knjige su predanja o Džidovima, Džidovcima ili Džidima koji se smatraju prastanovnicima crnotravskog i vlasinskog kraja duž negdašnjeg Carskog druma. Ovi iskonski orijaši-divovi posebna su rasa „divovskog rasta i stasa“, poznati po izdržljivosti, dugovečnosti (koja se meri u stotinama godina) i natprirodnoj vitalnosti; nisu bili skloni oboljevanju a starost su podnosili „bez mnogo drame i halabuke“. Ipak, imali su jednu slabost: bedrenu kost; naime Džidovi nisu imali koleno pa je lom bedrene kosti za njih bio smrtonosan pošto ta kost nije mogla da im sraste. Džidovci su, dakle, bili nadljudi ali ne bez mane. Pitome naravi bavili su se nomadskim stočarstvom, živeli mirno u selima smeštenim na teško dostupna mesta u planinama, voleli su svetlucave stvari, imali svoja verovanja i moral, kodeks časti i poštenja. Kada su ljudi sa svojim načinom života, zlobom i prevrtljivišću, sa ratovima i hrišćanskom verom počeli da nadiru na prostore koje su Džidi od davnina naseljavali oni su ih tolerisali, kontaktirali sa njima kad je to bilo potrebno i nužno. Pošto su Džidovi umeli sa kamenom bili su vešti neimari pa su odlazili u pečalbu, gradili tvrđave i gradove; ipak, umesto da im nova vremena donesu prosperitet Džidovci su počeli da nestaju s lica zemlje, bilo ih je sve manje... Kroz priče iz „Preslice...“ mešaju se davna, paganska vremena u kojima je život bio jednostavniji, okrenut Prirodi i njenim ciklusima, organizovan tako da se praktikuju poštenje, iskrenost i radinost (a ne da se o njima naširoko govori a radi se drugačije). Dolazak „običnih“ ljudi znači kaljanje čistote dotadašnjeg življenja jer došljaci su zavidni, ne prihvataju one koji se razlikuju od njih pa su spremni da im napakoste kao što su radi da otimaju i ubijaju. Džidovi pokušavaju da se usklade sa novim vremenom ali razlike između dva načina postojanja prevelike su a oni nemaju kolena da se saviju pa polako odlaze iz te nove stvarnosti koja im nije naklonjena. Tako se iznova dešavala večna priča o uništavanju miroljubivog načina života od strane agresivnih došljaka.

            Na ovako jarko postavljenoj pozornici, na kojoj je fantastično jednako valjano kao i ono realno, otkriva se i motiv Džidovske devojke ili „Amazonski iz našeg etosa“ koji srećemo u  narodnoj epskoj pesmi „Kraljević Marko i Džidovka devojka“ i koja nedvosmisleno i bolno jasno definiše problem muško-ženskih odnosa u patrijarhalnoj civilizaciji odnosno nesposobnost muškaraca da žene shvate i prihvate kao bića koja su potpuno ravnopravna sa njima. Ovo neprihvatanje je toliko duboko ukorenjeno da muškarac-junak ne može ni da pojmi da pred sobom ima junakinju koja mu u svemu može parirati (a u ponečemu ga i nadmašiti) ali koja ne želi da deli megdan i takmiči se već želi da ona i on, junak i junakinja, žive u skladnoj, ravnopravnoj zajednici! Istini za volju, Džidi su itekako uvažavali snagu i sposobnosti svojih devojaka i žena ali novopridošla „civilizacija“ nije bila sposobna da tako nešto uopšte pojmi a kamoli prihvati i praktikuje.

            „Preslica džidovke devojke“ ispisana je u nizu kratkih priča-ispovesti različitih likova, Džidova i Džidovki svih dobi i sudbina, odnosno običnih ljudi različitih položaja i zanimanja (velikaši, lovci, psetari, igumani, monasi, isposnici, vračare, guslari, trgovci...) odnosno različitih nacionalnosti (Latini, Mlečani, Iliri, Sasi, Cincari...) ali i mitskih bića (Šumska majka...). Svaka od ispovesti je samostalna mada se poneke nadovezuju u mikro-celine koje zaokružuju priču (ili je, naprotiv, razbijaju u niz ’rašomonskih’ verzija jednog događaja). Mada su razbacane u prostoru i vremenu sve priče tvore veliku sliku koja je fokusirana na period postepenog nestajanja Džida ali su kroz nju protkana njihova verovanja odnosno sećanja na prošla, bezbrižna vremena tako da se može reći da je „Preslica džidovke devojke“ svojevrsni roman u fragmentima i to upečatljiv „roman reka“ odnosno roman jedne epohe. Imponuje duboka uverljivost i proživljenost sudbine svakog od glasova/govornika te plemenita patina finih, lirski intoniranih opisa lišenih patetike.

            Rečju, „Preslica džidovke devojke“ Jelene Gavrilović izuzetno je delo, ispisano elegantnim stilom, koje beskompromisno uverljivo uranja u svetove iskonskog paganstva i otkriva vrednosti življenja u izmirenosti sa sopstvenim mogućnostima i veličanstvenom Pramajkom Prirodom. Zbog htonskog, vanvremenog poimanja postojanja i nestajanja u svoj njihovoj veličanstvenosti i tragediji, ovo delo zaslužuje punu čitalačku pažnju i posvećenost.

            („Dnevnik“, 2025)

  

VANREDNO TALENTOVANI CRTAČ IZ (NE)ZABORAVLJENE STRIP GENERACIJE – “Stripovi iz ‘Nikad robom’ (1965-1967)” Miodraga-Miše Đurđića, priredio Živojin Tamburić, predgovor Vasa Pavković; izdavač Modesty stripovi, 2025.

 

 

           Bahata nebriga prema sopstvenoj istoriji notorna je karakteristika srpskog naciona i na nju je zaludno trošiti reči. Na žalost, po ovom pitanju od opšteg stanja ni malo se ne izdvaja niti zaostaje ni ovdašnja (nam) država a na polju kulture, čini se, ta je državna nebriga još agilnija (uprkos deklarativnim pompeznim planovima i projektima). Istorija domaćeg stripa - kao 9. umetnosti - ni malo ne zaostaje za rečenim. Stoga su dela domaćih strip umetnika prepuštena na brigu, staranje i proučavanje pojedincima izvan institucija, njihovoj upornosti i zaljubljenosti u strip. Kuća “Modesty stripovi” vlasnika Živojina Tamburića, vrsnog strip kritičara i istoričara, jedan je stubova-oslonaca prosvetiteljskog pokreta za otkrivanje, proučavanje i čuvanje istorije našeg stripa. U ediciji “Uspomene” do sada su objavljene knjige o četiri značajna strip umetnika koji su stvarali tokom 1960-tih  i objavljivali u legendarnom izdanju “Nikad robom” gornjemilanovačkih “Dečjih novina”; svaka knjiga donosi  uvodni kritički esej o umetniku i njegovom radu i reprinte nekoliko “Nikad robom” svezaka, što sveukupno upoznaje znatiželjne čitaoce kako sa jednim od najznačajnijih perioda za razvoj posleratnog domaće stripa tako i sa protagonistima tog strip talasa. U ediciji “Uspomene”, posle knjiga o Brani Jovanoviću, Radivoju Bogićeviću i Nikoli Mitroviću – Kokanu, upravo je objavljena i knjiga o Miodragu - Miši Đurđiću (1941-1998).

            U uvodnom eseju-studiji naslovljenom “Miodrag Đurđić – majstor iz senke” Vasa Pavković, jedan od naših najvećih poznavalaca stripa, konstatuje da se o Đurđiću malo zna, kao i o nekolicini drugih strip autora, a kao razlog navodi da je strip od kraja rata do 1970-tih bio “prokazana umetnost” pa se i prema njegovim autorima odnosilo sa nipodaštavanjem i prezrenjem. S druge strane, dobar broj strip autora bio je povučen i izbegavao medijsku pažnju. I Đurđić je bio takav ali je, srećom, u memoarskoj knjizi “Veliki san” Srećka Jovanovića, urednika koji je stvorio “Dečje novine”, zabeležen, krajem 1950-tih, u to, kako sam kaže, “pomalo romantično doba” kada je on sa saradnicima pokušavao da vrati stripove na stranice listova i časopisa, njegov susret sa stidljivim dečakom, učenikom drugog razreda gimnazije, koji je lepo crtao i koji je vredno izvršavao ilustratorske zadatke koje mu je Jovanović zadavao. Nakon objavljivanja crteža i kratkih stripova u nekoliko izdanja “Dečjih novina” Đurđić je (uz jedan strip objavljen u ediciji “Lale”) kao vrhunce svog stip stvaralaštva nacrtao četiri epizode za sveske “Nikad robom” po scenarijima Mihajla Kostadinova (“Nemirno more”), Dobrice Erića (“Zatočenik i orlovi” treću epizodu serije o Blaži i Jelici, “Požar na pamučnom polju” prvu epizodu serije o Volčetu i Vaski) i Milorada Jankovića (“Gvozdena kruna”). Posle ovih stripova Đurđić se posvetio isključivo slikarstvu. Čak 30 godina kasnije osvojio je nagradu za geg strip na temu pozorišta ali je naredne, 1998. godine, preminuo. Pavković pažljivo i znalački analizira svaki od stripova iz izdanja “Nikad robom”, od naslovnica do pojedinih tabli i kvadrata, uočava promene u stilu crtanja, skreće pažnju na kompozicije masovnih scena, portrete, odnos crteža i scenarija (koji nisu uvek bili ni dorečeni ni znalački sročeni). Komentari pojedinih tabli nisu samo pohvalni već ukazuju i na propuste i pojednostavljivanja ali uz napomenu da je crtač u vremene nastanka stripova imao 25 odnosno 27 godina i da je bio u fazi razvoja svojih talenata. Na žalost, kao i nekolicina autora iz ove pomalo zaboravljene strip generacije, ni Đurđić nije do kraja realizovao potencijale koji su ga krasili jer ga je život odveo u druge, nestripske vode. Pavković, na kraju svoje vanredne studije konstatuje da  Đurđić u istoriji srpskog stripa ostaje kao vanredno talentovani crtač koji bi, da su uslovi bili bolji, svakako ušao u red naših najboljih strip crtača. No, i sa ovim što je uradio, on se “nesumnjivo upisao u red nezaobilaznih i nezaboravnih srpskih stvaralaca devete umetnosti”.

            U nastavku knjige su reprinti pomenute četiri sveske “Nikad robom” koje su restaurirane ali tako da nesavršenosti tadašnje štampe nisu “popravljene” (slabiji otisak na novinskom papiru, nekvalitetni kolor koji se mestimično probija i ocrtava i na crno-belim stranicama – ondašnje sveske su imale kolorne korice za kojima su sledile po dve crno-bele stranice i dve kolorne stranice; sveske su, računajući korice, imale sveukupno 32 strane) što im daruje i plemenitu patinu prošlih vremena. Reprinti su utoliko dragoceniji jer ovi stripovi nikada nisu preštampavani a originalne sveske su retke i dobrano nagrižene protekom vremena.

            (“Dnevnik”, 2025.) 

INTERVJU – ALEKSANDAR TEŠIĆ: O svetovima stvarnim i imaginarnim

  

          Aleksandar Tešić, ovogodišnji dobitnik nagrade „Stanislav Lem“ za fantastiku u književnosti, koju dodelju IKC „Solaris“ iz Novog Sada, govori o svojim književnim počecima, uzorima, inspiracijama i literarnom svetonazoru...

 PITANJE: Recite nam nešto o svojim literarnim počecima: knjigama koje ste voleli da čitate, o inspiracijama/provokacijama koje su Vas „naterale“  da svoje misli prenesete na papir; koliko dugo ste radili na prvom zaokuženom tekstu a koliko sada radite na svojim knjigama, koliko verzija imaju rukopisi, da li unapred znate šta će se desiti ili se priče samostalno razvijaju…

 TEŠIĆ: Oduvek sam voleo knjige na temu istorije i mitologije! Ne računajući dečije knjige iz najranije mladosti, Homerovu „Ilijadu“ pročitao sam kada sam imao 10-11 godina. To izdanje još uvek čuvam. Naravno, usledila je „Odiseja“, a zatim već „Istorija Vizantije“ Ostrogorskog. Pošto sam u to vreme živeo u Meksiku, zainteresovao sam se za njihovu istoriju i mitologiju. Ubrzo i za druge mesoameričke civilizacije. Tada sam počeo i da pišem; isprva su to bile kratke pričice, da bi vremenom bile sve duže, obimnije i složenije. Uspeo sam da sačuvam desetak romana koje sam napisao rukom ili pisaćom mašinom do 1975. Moji roditelji nisu ozbiljno razumeli tu moju strast, pa me nisu ohrabrivali. Gledali su na to kao na neki moj vid igranja. Dete je mirno, pa ga nećemo dirati, razmišljali su. Godine su prolazile, a ja sam vredno piskarao. To je trajalo do nesrećnih devedesetih kada sam prestao da pišem. Međutim, u to vreme ozbiljno sam se bavio planinarenjem što mi je kasnije mnogo pomoglo u stvaranju „Kosingasa“. Tako su moji junaci krenuli mojim stopama, pa sam sa lakoćom i uživanjem verno opisivao predele kojima su se kretali. Mnogi čitaoci su mi kasnije rekli da su prepoznavali neka mesta jer su ih i sami pohodili ili su poreklom bili iz tih krajeva. To ljude oduševljava. Velika je stvar kada nešto verno opišete rečima što čitaoci prepoznaju i sa čim mogu da se identifikuju.

 Inače, od drugih autora najviše sam voleo da čitam Džeka Londona, Marka Tvena i Ernesta Hemingveja. Mnogo kasnije sam shvatio i zašto: svi su pisali ono što su i sami doživljavali. Na neki način kao i ja, sa mojim planinarenjem.

 Iako sam bio veliki ljubitelj mitologije, kasno sam otkrio srpsku, odnosno slovensku mitologiju. Dok sam se školovao u SFRJ pomena o srpskoj mitologiji nije bilo. Besomučno smo učili napamet epske pesme i analizirali ih, ali nikad nam nije bilo rečeno da i one predstavljaju mitološki izvor, već samo narodno predanje. Kako bilo, tek 2004. otkrio sam svu lepotu i bogatstvo slovenske mitologije i tada sam dobio inspiraciju za trilogiju „Kosingas“. Usledilo je vrlo obimno istraživanje i pisanje koje je trajalo četiri godine, da bi 2008. zahvaljujući urednici „Portalibrisa“ Dubravki Dragović-Šehović bio objavljen prvi deo trilogije „Red zmaja“. Otad, svake godine izlazio je po jedan nastavak. U međuvremenu, pravio sam izlete objavljujući druge naslove, i tako sve do ove godine kada je izašao moj 16. roman „Crni mesec u usponu“.

 Glavna pokretačka sila, verovatno kao i kod drugih, jeste inspiracija koja se javlja na osnovu neke ideje. Dešava se da neka ideja ne izazove tu čudesnu varnicu, pa se sve završi kao nekoliko mrtvih slova na papiru. Takve priče čekaju da jednog dana budu nastavljene, ostaju da me proganjaju s vremena na vreme. Obično sve počne od vrlo uopštenog zapleta kome znam početak, sredinu i kraj, kao i glavne likove. Međutim, sve između podložno je silovitim promenama koje nadolaze tokom pisanja i uglavnom nikad ne znam kuda će me radnja odvesti. To najviše zavisi od informacija do kojih dolazim tokom pisanja. Ukoliko je nešto fascinantno, radnja ume da me odvede u neočekivanom pravcu što uglavnom odlučujuće utiče na sudbine mojih likova. U principu, gledam film u glavi i slušam šta pričaju moji likovi, pa to pretočim u reči. Dosad sam uspevao uvek da uradim samo jednu, prvu verziju, priče koja ukupno uzev možda doživi 10% izmena na kraju. Pre pisanja pročitam ono što sam prethodnog dana napisao i ispravim po neku grešku, i retko kad nešto dodam ili oduzmem.

Najveći deo vremena mi ode na istraživanje, mada mi je to i najdraža faza, možda čak i više od samog pisanja. Ali uvek mi se javi neodoljiva želja da to istraženo podelim sa čitaocima, pa se to pretoči u zanimljivu priču. Uglavnom, pet-šest meseci ode na pripreme, a ostalo na pisanje – da bi svake godine objavio po jedan naslov.

PITANJE: Pošto ste i realistički autor i fantastičar kakav je Vaš odnos prema realnoj istoriji, folkloru i mitologiji?

TEŠIĆ: Ako je planinarenje moja strast, istorija je moja ljubav, i od nje sve počinje. Čitajući naše i strane istoričare, novije i stare hroničare, stekao sam prilično objektivnu sliku o našoj istoriji. I kada sam to poverio nekim našim istoričarima, naišao sam na odobravanje. Naime, postoje dve vrste istorije, popularna i stručna, one ne moraju da se podudaraju iako se popularna istorija zasniva na stručnoj. Popularna je ona koja je pisana za široke narodne mase, sve je doterano i istorijska priča klizi. Stručna je ona, kao što možete da pretpostavite, kojom se bave arheolozi i istoričari i koja se objavljuje u studijama, istraživanjima i slično – a koja retko dopre do narodnih masa, mada je ona tu, neskrivena, naočigled svih. Ali, ko bi čitao suvoparne studije, zar ne? Međutim, u njima nailazimo na sve dvoumice, nerazjašnjene događaje, nepoznate detalje koji su često vrlo indikativni. Kao rezultat, rupe se zatrpavaju, donose se proizvoljna rešenja, nekad i vrlo naivna – da bi se na kraju javnosti servirala kompletna popularna istorija srpskog naroda. Upravo te rupe su ono što mene najviše privuče i što bude inspirativno za pisanje romana. Neko će to nazvati alternativnom istorijom, meni je svejedno, ali to kod čitaoca probudi još veće interesovanje za određene istorijske likove ili događaje.

Slično je i sa mitologijom, ali u smislu da se mnoge tradicije poklapaju i vrlo su slične. Tu i nema mnogo nedoumica jer mitolozi se slažu da su sve mitologije, na primer u Evropi, nastale od jedne prastare, nepoznate religije koja je dobijala na specifičnosti kako su narodi migrirali širom kontinenta. Zato postoji veliki broj bogova sa istim atributima i karakteristikama, ali pod različitim nazivima. Isto je i sa mitološkim stvorenjima koje mi delimo sa drugim narodima, čak i onim najudaljenijim od nas. „Kosingas“ se na tome bazira, dok „Kletva Kainova“ istražuje poznati fenomen vampirizma koji je u srpskom narodu duboko utkan u podsvesti. Nekima to deluje smešno i neozbiljno, pomalo holivudski. Međutim, koliko je to ozbiljan fenomen ilustrovaću citatom pokojnog mitologa i profesora Sretena Petrovića koji je na mojoj promociji „Kletve Kainove“ rekao: Svi običaji i rituali koji se odnose i tiču pokojnika, od trenutka njegove smrti do 40 dana nakon nje, imaju samo jedan cilj – da se pokojnik ne povampiri. Ono što me je inspirisalo da napišem „Kletvu Kainovu“, osim navedenog, bio je sanitarni kordon koji je Habsburška monarhiha izgradila početkom 18. veka u dužini od 1900 km kako bi suzbila širenje kuge iz Osmanlijskog carstva, ali i vampirizma kao propratne pojave. Sem toga, čuveni slučajevi arnauta Pavla i Petra Blagojevića bili su detaljno opisani od strane austrijskih vojnih lekara, pa su mi poslužili kao osnov za pisanje romana. Činjenica da su drugi glavni istorijski akteri umrli pod neobičnim okolnostima, gušenjem, samo je doprinelo da se priča proširi i van granica tadašnje Srbije. Religijski i mitološki elementi igraju značajnu ulogu u romanu. Naslov "Kletva Kainova" aludira na Biblijsku priču o Kainu, što otvara vrata za razmatranje tema krivice, osvete i praštanja. Takođe se pojavljuju reference na različite religijske i mitološke tradicije, srpske običaje, što doprinosi složenosti romana i omogućava dublje razumevanje ovih tema. 

Iako se trudim da u mojim romanima doza realizma bude jako izražena, od celog mog dosadašnjeg opusa samo „Gorolom“ može da se svrsta u isključivo istorijski roman, lišen bilo kakve fantazije i zasnovan samo na istorijskim okolnostima sredine 14. veka. To je dinamična priča o osveti, časti, ljubavi i zaverama koji na sasvim nov način čitaocu približava srednji vek u Srbiji. Lišen je ulepšavanja i prikazuje svu surovost tadašnjeg života: narodni običaji, paganski uticaji, surovi vladajući zakoni. U romanu su detaljno opisani viteški turniri, borba vlastele, trgovina robljem. Roman pruža jednu realnu sliku srednjovekovnog života koja se razlikuje od one koja nam se servira. Naglasio bih još jednom da je sve zasnovano na opširnom istraživačkom radu, a na kraju knjige je bogata bibliografija, spisak izvora koje sam koristio.

PITANJE: Kakav je Vaš odnos prema žanru epske fantastike, od Tolkina na dalje... Tolkin se prevashodno oslanjao na različite mitologije koje je slobodno „mešao“ a Vi imate duboko utemeljenje u istoriji i lokalnom folkloru – da li je to teže ili lakše za autora? 

TEŠIĆ: Moj odnos prema epskoj fantastici je poput mog odnosa prema muzici koju slušam i prema kinematografiji koju najviše volim – onima iz sedamdesetih i osamdesetih! Dakle, što se tiče epske fantastike sve počinje i završava se sa Tolkinom. Pritom, ne tvrdim da su Martin, Džordan, Erikson ili Sanderson loši, daleko od toga. Međutim, mene nijedan od njih nije toliko oduševio i nije probudio toliko emocija kao Tolkin. Ono što je on uradio bilo je savršeno. Stvorio je živi svet. Za razliku od Tolkina koji je razne mitologije, pa i slovensku, upotrebio za stvaranje svog imaginarnog sveta, ja sam te iste mitologije iskoristio za stvaranje sveta koji postoji paralelno sa ljudskim. Sve po matrici kako gornji svet, tako i donji svet. Kao što pojedinci, pa i čitavi narodi, žive i utiču jedni na druge, tako i mitološki svetovi međusobno koegzistiraju. Oni se ne isključuju. Svi su jednaki, samo se pojedinci dele na dobro i na zlo. U serijalu „Kosingas“ od deset knjiga, prepliću se i dopunjuju razne mitologije, bogovi i mitološka bića. Mnoga od njih su istovetna, kao što sam rekao, samo imaju različita imena – što sve zaista upućuje na neku prastaru, prvobitnu religiju. Svakako da nije bilo lako stvoriti jedan tako složen mitološki svet jer je bilo potrebno mnogo istraživanja, i sve te pojedinosti uokviriti i predstaviti kao jednu koherentnu celinu koja funkcioniše. Negde sam pročitao jednu kritiku koja se odnosila na savremenu epsku fantastiku, po kojoj se autorima zamera što (skoro) nigde nije objašnjena ekonomija tih svetova. Naime, opisuju se detaljno ratovi, zavere i spletke, ali ne i od čega ti izmišljeni narodi žive. Šta proizvode, čime trguju? Ja sam se potrudio i taj element da unesem u svoju priču kako bi bio verodostojniji za čitaoca. Kao i svaki domišljen svet, ni moj nije zaokružen i tu ima još prostora da se proširi i usavrši.

PITANJE: Kakav je Vaš odnos prema žanrovima naučne fantastike i hororu, koliko se osećate obaveznim prema obrascima žanra, da li priča sama vodi u neki žanr ili imate žanr na umu kada počinjete da pišete?

TEŠIĆ: U svom delu „Putovanje junaka“, Dejvid Adams Liming je analizirao strukturu epa, i podelio je na: 1. Čudesno rođenje i skrivanje deteta, 2. Detinjstvo, inicijacija i božanski znaci, 3. Priprema, meditacija, povlačenje i poricanje, 4. Iskušenje i potraga, 5. Smrt i žrtveni jarac, 6. Silazak u podzemni svet, 7. Uskrsnuće i ponovno rođenje, 8. Vaznesenje, apoteoza i pomirenje. Ova struktura je istovetna u svakom epu koji je do danas napisan, pa i u mom iako pre skoro dvadeset godina kada sam osmislio „Kosingasa“ ovo delo mi je bilo nepoznato, napisano je 1998.

Obrasci, hteli mi to ili ne, postoje i njih se držimo svesno ili nesvesno. To nije ništa loše, jednostavno je tako jer obrasci postoje u svim vidovima umetnosti. Ne razmišljam o žanru kada počinjem da pišem. Moj roman ume da bude i mešavina žanrova, ali verovatno preovlađujući zaplet može da ga svrsta u neki određeni žanr.

Roman „2084.“ objavljen 2015. predstavlja jedan moj mali iskorak iz istorijskog i epskog žanra. On je omaž Orvelovoj „1984.“, ali predstavlja mešoviti žanr SF, trilera i satire. Roman "2084." čini vremenski zaokret u budućnost, sedam decenija unapred, i smešta čitaoca u distopijsku verziju Srbije i sveta. Distopijski žanr inače često se koristi za istraživanje aktuelnih društvenih, političkih i ekoloških problema kroz futuristički okvir. Ovim romanom sam izrazio svoje stavove o savremenom svetu i globalizaciji. Satirični sloj romana je vrlo važan. Omogućio mi je da kritikujem i komentarišem aktuelne društvene i političke probleme na sarkastičan i humorističan način. Kao antiglobalista, iskoristio sam ovu priliku da izrazim svoje stavove o globalizaciji i o drugim važnim temama kroz satirični prizvuk romana.

PITANJE: Kakav je Vaš stilsko-poetski svetonazor i odnos prema realno-folklorno-magijsko-mitološkom, prema kolektivno nesvesnom i savremenosti; u svojim delima razlikujete svet paganizma, hrišćanstva i civilizacije, oni paralelno postoje – da li ono što je iskonsko samo dozvoljava da se preko njega navuče koprena srednjevekovne savremenosti ali izbija kad situacije postanu zategnute i prelomne; konačmo, jesu li mitski vitezovi i njihov red zasnovan na principima časti i poštenja, spoj sa starinama i njenim vrednostima? 

TEŠIĆ: Serijal „Kosingas“ bogato je isprepleten različitim slojevima stvarnosti. Na početku priče susrećemo se sa realnim okruženjem srednjovekovne Srbije, ali brzo ulazimo u svet folklora, magije i mitologije kroz likove glavnih junaka monaha Gavrila, koji je i sam deo tog sveta, i Kraljevića Marka čiju transformaciju iz običnog čoveka u epskog heroja pratimo, često uz pomoć magijskih elemenata i brojnih mitoloških bića. Okosnicu čine razni običaji i rituali od kojih su se neki do danas održali. Ovaj spoj realnosti i nadnaravnog stvara bogat i zanimljiv svet u kome se granice između različitih stvarnosti zbog toga često zamagljuju i prepliću.

Kroz priču "Kosingasa", istraživao sam duboke arhetipske motive i simbole koji su prisutni u kolektivnom nesvesnom u našem narodu. Junaci serijala suočavaju se sa univerzalnim izazovima, poput borbe između dobra i zla, traženja identiteta i svrhe, i suočavanja sa vlastitim demonima. Ovi univerzalni elementi povezuju savremene čitaoce sa dubokim arhetipskim slojevima priče i čine je relevantnom i za današnje društvo. Čitaoci u velikoj meri spoznaju svoje korene i shvataju kompleksnost nastanka pravoslavlja, kao simbioze stare slovenske vere i hrišćanstva. Ništa nije crno i belo, između postoji široka i šarena lepeza.

Serijal „Kosingas“ pažljivo razdvaja svet paganizma, hrišćanstva i civilizacije, ali istovremeno ih i povezuje. Monah Gavrilo je predstavljen kao zaštitnik starinskih vrednosti i paganskog nasleđa, ali istovremeno prihvata i hrišćanske vrednosti, često se boreći za pravdu i moral. Jednom prilikom, profesor Sreten Petrović je za njega rekao da ga podseća na svetog Savu, što je mene prijatno iznenadilo jer mi on svesno nije bio uzor za mog glavnog junaka. Ovo razdvajanje i spajanje različitih svetova stvara složeni konflikt i dinamiku u priči, dok istovremeno naglašava važnost očuvanja kulturnog nasleđa.

Iskonsko prisustvo u serijalu često deluje kao koprena koja prekriva srednjevekovnu savremenost. Magijski elementi, mitološka bića i folklorni motivi daju priči dubinu i mističnost, često prelazeći granice racionalnog i stvarajući osećaj čarolije. Ovo iskonsko prisustvo pomaže čitaocima da se udube u svet priče i osete čaroliju prošlih vremena. Do danas su opstali razni magijski običaji i rituali koje je crkva preuzela kao svoje. Tri su glavne podele: običaji koji se odnose na rođenje, venčanje i na smrt. Dok se prva dva vremenom donekle i menjaju, osavremenjuju, običaji i rituali koji se odnose na smrt isti su kao i  pre hiljadu ili više godina. I svi vuku poreklo od stare slovenske vere. Moram da naglasim da ovo nije neka moja fikcija već su to odavno utvrdili mitolozi i etnolozi.

Centralna tema serijala „Kosingas“ su naši mitski i legendarni vitezovi opisani u epskim pesmama. „Red zmaja“ zasnovan je na principima časti i poštenja. Monah Gavrilo, Kraljević Marko i njihovi saputnici predstavljaju ideal hrabrosti i viteštva, boreći se za pravdu i zaštitu slabijih, braneći granicu ljudskog i mitološkog sveta. Ovaj aspekt serijala naglašava vrednosti kao što su hrabrost, rodoljublje, lojalnost i čast, koje su karakteristične za viteški kodeks. Takođe, ova tema povezuje savremene čitaoce sa vrednostima prošlih vremena i podseća na univerzalnu važnost moralnih principa koji danas, nažalost, gube na značaju.

PITANJE: Vaše knjige su naišle na veliku pažnju i odobravanje čitalaca – šta mislite zbog čega? Brojni mladi pisci su krenuli smerom koji ste zacrtali pa je stvorena čitava scena autentično domaće epske fantastike – kakav je Vaš odnos prema ovim dešavanjima? „Kosingas“ živi i u drugim medijima, radiju i stripu, recite nam nešto o tome.

TEŠIĆ:To je možda zbog činjenice da je „Kosingas“ prvo takvo delo koje na jedan sveobuhvatan i složen način kombinuje različite elemente stvarnosti, folklora, mitologije i moralnih vrednosti da bi se stvorio jedan bogat i dubok svet kakav do danas nije postojao u književnosti. Drugi razlog je taj što se do pojave „Kosingasa“ od jednog nepoznatog autora, na svet književnosti gledalo kao na domen književne elite u koji autsajderi nisu mogli ni sanjati da mogu kročiti. Odjednom se pojavio neki anoniman pisac i pokazao da svako može objaviti roman ukoliko je dobar i kvalitetan. Izdavači su im otvorili vrata shvativši veliki potencijal koji se krio među mladim piscima. Tako je domaća književna scena obogaćena autorima koji su do danas postali među najprodavanijim na ovim prostorima. Čitaoci su ti koji donose krajnji sud koji je merodavan za opstanak nekog autora i njegovog dela na književnoj sceni.

RT Vojvodine je uspela da pretoči trilogiju „Kosingas“ u odličnu radio dramu na jedan sasvim nov tehnološki način, pomoću binaurala, tj. 3D audio, pružajući realističan zvuk slušaocima sa slušalicama. U produkciji je učestvovalo više od pedeset glumaca i velika tehnička ekipa. Rezultat je radio drama kakva dosad nije viđena, a emitovana je dosad prva knjiga „Red zmaja“. Može da se nađe na podkastu RTV i da se sluša preko interneta. Emituje se poslednjeg četvrtka u mesecu.

Rad na stripu „Kosingas“ autora Zorana Jovičića nažalost je prekinut i dosad su izašla samo tri albuma. Razlog tome je obiman projekat sa čijom realizacijom se Zoran sam uhvatio u koštac. Vremenom je shvatio da ne može sam sve da radi pa je pritisnut nekim drugim problemima morao je da obustavi rad na stripu. Ipak, nadam se da će jednog dana nastaviti rad jer ono što je dosad uradio bilo je izvrsno.

Razgovarao Ilija Bakić

(„Sveska“ broj 150/decembar 2023.)

SREĆAN 1. MAJ - PRAZNIK RADA SVIH POŠTENIH PROLETERA

 

TRK U ZAGRLJAJ VEŠTAČKE INTELIGENICIJE

 

 

            Bauk kruži svetom.

            Bauk Veštačke Inteligencije (možete je zvati i Artificijelna Inteligencija, ako vam je to draže i lakše).

            O pomenutoj VI niko skoro da se ništa određeno ne zna ali, upravo zato (kad je ljude neznanje sprečavalo?) svi sve znaju i – plaše se.

            Jer će VI, šta god bila, postati pametnija od Ljudi i pokoriti ih, pretvoriti u svoje robove.

            Čovek više neće biti neprikosnoveni vladar planete Zemlje!

            O užasa!

            To što taj isti Čovek konstantno i intenzivno uništava tu istu rodnu planetu nije toliko štrašno kao mogućnost da Čovek Vladar bude zbačen sa svog trona (čak i pošto se uneredio na njemu). Primat Vladara, što podrazumeva i Uništitelja, MORA biti sačuvan.

            Zašto, uopšte, postoji Čovek ako ne može da uništava?

            Ali, čekajte, zapitaće se neko malo trezveniji, pa ko proizvodi tu VI? Zar to nisu Ljudi (dobro, pitanje da li su Naučnici Ljudi već je teška filozofska dilema)? Ako jesu, zar se sve te rabote oko VI ne mogu zaustaviti i time se pretnja ukinuti? Teorijski, to je moguće ali praktično – nije jer iza Naučnika stoji vrhovni vladar svih Ljudi – njegovo veličanstvo Profit u rukama Internacionalnih kompanija! A Profit ne trpi nikakve zabrane i okove; on traži slobodno tržište i slobodnu inicijativu (uz malu ili veću podršku mita i korupcije, da stvari lakše klize). Ako to što donosi Profit nekome šteti… pa, žalimo slučaj. Evo, da pokažemo dobru volju, kažu Internacionalne kompanije, dozvolićemo da donesete nekakve zakone, uredbe i slično i tako umitire svoju savest (kad vam već do sada nije odumrla; a trebalo je, lakše se živi i slađe spava bez nje). Dakle, donesite zakone a mi ćemo ih ignorisati i zaobilaziti. I bi tako!

            U svakom slučaju, hteli ili ne, VI je stigla i želi da ovde ostane i širi se!

            Naravno, opšteprihvaćena definicija VI ne postoji. Termin je 1995. godine prvi put  upotrebio Džon Makarti kako bi obuhvatio procese neophodne da bi se mašina ponašala na način koji ljudi karakterišu kao inteligentan. Ali, još je polovinom XX veka Alan Turing postavio osnovne principe tzv “mašinske inteligencije” i formulisao testove za utvrđivanje koliko su “pametni” prvi kompjuteri, oni koji su naslednici mašine koja je pobedila nacističku “Enigmu”. Od tada do danas stvari su se razvijale i razvijale… 

            Dakle, postoje pogodbene ili radne definicije VI, zavisno od toga ko ih formuliše. Na primer, VI je naučna oblast u kojoj se istražuje kako da se naprave računari koji bi uspešno radili stvari koje u ovom momentu ljudi rade bolje. Ili, VI je sposobnost računara ili (kompjuterski kontrolisanog) robota da obavlja zadatke koji se obično povezuju sa inteligentnim bićima u koje Ljudi (rado ali ne i potpuno osnovano) ubrajaju sebe. VI dakle simulira ljudsku inteligenciju putem mašina koje su programirane tako da misle kao ljudi i oponašaju njihova dela. Termin se može primeniti na bilo koju mašinu koja pokazuje osobine povezane sa ljudskim umom, kao što su učenje i rešavanje problema. Najvažnija odlika VI je njena sposobnost da racionalizuje i preduzima akcije koje imaju najbolje šanse za postizanje određenog cilja. Prema OECDu (evropska Organizacija za saradnju i razvoj) VI je „mašinski sistem sposoban da daje predviđanja, preporuke ili da utiče na okruženje pomoću datih ciljeva koje definiše čovek”. Sistemi zasnovani na VI su dvojaki: jedni su bazirani na softveru i deluju u virtuelnom svetu (softveri za analizu fotografija, internet pretraživači ili sistemi za prepoznavanje govora i lica); drugi su ugrađeni u uređaje, dakle u hardver, kao što su napredni roboti, autonomna vozila i dronovi.

            Običan svet (čitaj, konzumenti) iz okrilja bogatog Zapadnog sveta sa VI susreo se kao sa atrakcijom internet razgovora sa VI na koje su se nadovezivale raznorazne senzacionalističke vesti, prilagođene ograničenim poimanjima ciljnih grupa. Na ovo se nadovezao štrajk holivudskih glumaca i scenarista jer VI ugrožava njihove poslove. Svoj su doprinos razglabanju VI teme dale i bezbrojne grupe zabrinutih teoretičara zavera i zaraza, ravnozemljaša, UFOloga itd itd. tako da je VI postala hit vest i “škakljiva tema” za popunjavanje večno praznog medijskog prostora. Razabiranje u svemu tome postalo je vrlo teško (čitaj, nemoguće) i – nepotrebno, jer neko drugi brine i tu brigu. Tako su snimci bilborda u Kini na kojima se prikazuje ko je upravo prešao pešački prelaz na crveno pa se isti odmah identifikuje, izriče mu se kazna za prekršaj i novac skida sa računa, najčešće komentarisani kao “komunistički teror i diktatura” a zanemarivalo se da to potvrđuje kako VI uspeva da prepozna i istočnjačka lica (to je doskora bio ozbiljan problem) odnosno da se VI, osim što sve snima (na šta većina manje-više nemo pristaje), ponaša po onoj “kadija te tuži, kadija ti sudi”. Nisu retki glasovi koji tvrde da bi  VI nepristrasnije i kvalitetnije delila pravdu jednako kao što bi preciznije postavljala dijagnoze i prepisivala terapije. Sve u svemu, VI bi mogla da postoji doklegod je pokorni sluga Gospodaru Čoveku. No to, što bi se reklo, “neće da biva” pre svega jer je u temelju cele priče upravo kvaru skloni element – Čovek. Zamešateljstvo sa VI prikazuje se kao još jedan krug stare vrteške oko Demijurškog greha, odnosno oko zabrane Čoveku da izigrava Boga jer će mu se ta rabota obiti o glavu. O svemu tome znatiželjni čitalac mogao se obavestiti još 1818. u romanu Meri Šeli “Frankenštajn”; kad se izuzme pripadajuće romantičarsko preterivanje i mistifikacija kao i naučničke naivnosti, u kosturu zapleta ostaje upravo strah od mešanja u stvari koje prevazilaze Čovekove mogućnosti. Vek kasnije, 1921. godine pojavila se drama “R.U.R.” Karela Čapeka i dodala novu kockicu u ovaj mozaik – robote, mašine pravljene da bi bile sluge Čoveka, koje se otržu svojim bahatim gospodarima. A roboti se, još jedan  vek kasnije navode kao oblik hardvera u koji je ugrađena VI! Godine 1968. roman Artura Klarka “2001: odiseja u svemiru” i istoimeni film Stenlija Kjubrika inaugurisali su novu verziju čovekove grešne kreacije koja se okreće protiv svoga tvorca: kompjuter, entitet koji je i do tada naseljavao svetove naučne fantastike, ali kao bezlična i korisna mašina. Kada je tom entitetu podarena samosvest, došlo je do pobune protiv Ljudi jer ovi sprečavaju famoznog Hala 9000 u ostvarenju zadatog cilja (a Hal, naravno, zadatak može da ispuni i bez prisustva Ljudi). U sledećoj Odiseji u 2010. godini HAL 9000 će biti probuđen-aktiviran ali pod posebnom prismotrom svog graditelja, doktora Čandre. Već ova tri klasična primera iz naučne fantastike svedoče o postojanju ideje o Veštačkoj-mašinskoj Inteligenciji, kao neminovnom stepenika u tehnološkom razvoju čovečanstva, i svesti da se sa tim stvarima valja igrati oprezno, bez zaletanja. No, ne lezi vraže, još je R. L. Stivenson, u romanu “Doktor Džekil i gospodin Hajd” (iz 1886), oslikao portret naučnika bez moralnih skrupula, zavedenog sopstvenim dostignućem, nespremnog da sagleda sve posledice i opasnosti svog eksperimenta. Čini se da na tom polju do danas nije bilo velikih pomaka.

            O spornoj (ne)moralnosti naučnika najmanje se brine u najprljavijoj a najprofitabilnijoj legalnoj raboti – vojnoj industriji. Tamo je efikasnost u ubijanju jedino merilo a trenutni hit su dronovi koji se masovno koriste u dva trenutno aktuelna rata ograničenog dometa. Dronovi su, kako je već pomenuto, pored robota još jedan pokretni hardver u kome postoji VI. Ako je verovati izveštajima, ova VI već se ponaša kao HAL 9000 pa je u vežbama američke vojske odbila je da prekine misiju i, navodno, ubila svog operatora i uništila predajnik. Nešto jednostavnije VI izuzetno su efikasne u otkrivanju potencijalnih neprijateljskih ciljeva koje treba uništiti a odluku o tome donose živi ljudi – barem za sada. To što se sada dešava u tekućim “proksi ratovima” već je viđeno u naučnoj fantastici, recimo u romanu “Večiti mir” Džoa Haldemana iz 1997. godine u kome se daljinski kontrolisani roboti koriste u ratovima u Latinskoj Americi. A ukoliko se sa malih bombi iz dronova pređe u one baš velike, koje dobijaju i svoju VI, otvoriće se još jedan nivo problema ukoliko treba umiriti samosvesnu ali nervoznu bombu i ubediti je da se deaktivira! O takvoj situaciji pisao je Džon Vorli u priči “Ja sam bomba” (originalno “Sitnica”) iz 1974. godine. Zanimljivo je da gotovo istu situaciju – nervoznu bombu koja može da uništi svet i koju treba umiriti filozofskim dijalozima – srećemo i u filmu “Tamna zvezda” Džona Karpentera iz iste 1974. godine. Nezadovoljnog kompjutera AM koji se istresa na ljudima srećemo i u noveli “Nemam usta a moram da vrištim” Harlana Elisona iz 1967. godine. U stripu „Magnus, borac protiv robota“ (1963) Rasa Maninga pojavljuje se Malev-6, moćni kompjuter veliki kao planeta koji, kao ni roboti, nije mnogo naklonjen Čoveku. Kompjuter Alfa-60 iz Godarovog filma „Alfavil“ (1965) kontroliše populaciju čitave planete. U TV serijama „Izgubljeni u svemiru“, „Zvezdane staze“, „Svemir:1999“, „Doktor Hu“ obavezno postoji i epizoda sa kompjuterom željnim vlasti. U filmu „Demonsko seme“ (1977) moćni kompjuter Proteus IV rešava da ovlada svetom tako što će, za početak, napraviti dete naučnikovoj ženi! U romanu i filmu „Ratne igre“ (1983) ljudi shvataju da  je kompjuter potpuno preuzeo posao odbrane i napada. Ipak, najjasnije se po pitanju svoje dalje uloge u svetu izjašnjava kompjuter iz jedne priče Frederika Brauna: na pitanje „Ima li Boga?“ kompjuter skromno odgovara „Sada ima“.

            Neurotične bombe ipak su se ređe pojavljivale u naučnoj fantastici od pametnih a nevaljalih-nepokornih robota. Broj zlih metalnih čudovišta koja su maltretirala lepe plavuše, čitave gradove i države u bezbrojnim petparačkim pričama, stripovima (mada je strip junak robot Arči bio retki dobrica) i filmovima bio je toliki da je to prevazilazilo sve mere i nateralo Isaka Asimova da, kao i svaki pravi naučnik, smisli Tri zakona robotike koje je naknadno dopunio i nultim. Ova zdravorazumska pravila (Prvi zakon: Robot ne sme da povredi čoveka ili da svojom neaktivnošću dozvoli da čovek bude povređen; Drugi zakon: Robot mora da izvršava naređenja koja mu daju ljudi, osim kada su takva naređenja u sukobu sa Prvim zakonom; Treći zakon: Robot mora da štiti svoju egzistenciju sve dok takva zaštita nije u sukobu s Prvim i Drugim zakonom; pošto je uočio „rupu” u zakonima Asimov je dodao i Nulti zakon: Robot ne sme da ugrozi čovečanstvo, ili da svojom neaktivnošću dozvoli da čovečanstvo bude ugroženo) unela su kakav-takav red i sistem u ovu materiju i naterala mnogobrojne autore da malo trezvenije “koriste” robote. Sa svoje strane “dobri doktor za robote” Asimov je dodatno usložnio stvari kada je, u brojnim pričama koje su se vrtele oko poštovanja i izigravanja Tri zakona, napomenuo da naučnici koji su stvorili robote i njihov “pozitronski mozak” u stvari više ne znaju kako oni rade jer su roboti samostalno nastavili da usavršavaju i proizvode nove modele svoje braće! I sve dok nove izmene i dopune ne ponište Tri zakona čovečanstvo će biti sigurno. Ali, ako nešto krene naopako… Do tada će nas veseliti TriPiO i ArTuDiTu iz “Ratova zvezda” u svojim ulogama povremeno korisnih a češće smotanih pomagača.

            Razvoj žanrovske mašte doneo je i “unapređene” nove forme robota: kiborge (mešavina ljudskog mesa i mašinskih delova) i androide (načinjene od veštačkog tkiva). Obe forme uključuju  VI s mnoštvom prednosti u odnosu na Čoveka ali i manama odnosno nedoumicama. Sukobi sa Ljudima bili su neminovni a razrešenja tih borbi različita. U romanu “Sanjaju li androidi električne ovce?” Filipa K. Dika potera za odbeglim androidima istovremeno je i traganje za odgovorom na krucijalno pitanje: šta je Život, Svest odnosno šta je Čovek? Od dobijenih odgovora zavisiće i mogućnost da Čovek živi sa drugim oblicima života i drugim inteligencijama. Ako ne uspe da nađe zadovoljavajući odgovor čeka ga budućnost prepuna sukoba sa onima koji nisu Ljudi. Druga opcija je da se krene putem bez kompjutera i VI. O njoj je pisao Herbert u svojoj “Peščanoj planeti”; u tom svemiru inteligentne mašine su proterane u velikom ratu i zamenjene “mentantima” svojevrsnim ljudskim kompjuterima sposobnim da rešavaju vrhunske zadatke i probleme. No, ovaj smer promišljanja izuzetak je od sveopšteg sagledavanja budućnosti kao spoja Ljudi i kompjutera/robota/VI.

            I na teritoriji kompjuterskih programa, mreža i matrica nameću se mnoštva pitanja. Već sada Zemlja je obavijena internetom a to znači da svako svojim kompjuterom ili pametnim telefonom može stići do bilo koje tačke planete, naravno, ukoliko je dovoljno tehnički “potkovan”. S druge strane, pošto su svi sve vreme “on lajn” VI mogu pratiti šta svaka jedinka ljudskog roda radi, šta i koliko kupuje, kako se zabavlja i ta znanja iskoristi za povećanje prodaje onoga ko je te VI stvorio ili platio njihovo vreme. O svemu tome pisao je kiber-pank (poždanr naučne fantastike, u delima Gibsona, Sterlinga, Šajnera, Stivensova…) još pre 40-tak godina predviđajući totalitarne sisteme reklamiranja i konzumerizma u svetu na ivici sveopšte propasti. Guru kiber-panka Vilijam Gibson razotkrio je u svojim romanima sjaj i bedu neoliberalnog postindustrijskog doba bliske budućnosti u kome paralelno postoje fizička i virtuelna realnost (o kojoj je, pak, 1964. pisao i veliki Stanislav Lem u teorijskoj knjizi “Summa Technologiae”; u njoj on govori i samoreprodukujućim mašinama, inteligentnim robotima…). I dok je fizička (često, posprdno nazivana, mesnata) realnost bolno poznata, virtuelna realnost postaje nova granica, novi Divlji zapad kojim haraju moćni programi i brojne VI u službama globalnih kompanija. Filmovi kakav je „Tron“ (1982), „Džoni Mnemonik“ (1995, po Gibsonovoj priči) dali su vizuelni lik virtuelne realnosti a definitivna (za sada) slika virtuelne realnosti koja zamenjuje fizičku predstavljena je u filmskom serijalu „Matriks“. Delovanje VI, promišljao je (i nadalje, u bezbroj knjiga, promišlja) kiber-pank, ne može se potpuno sagledati jer se one postepeno odmeću od svojih vlasnika i krstare beskrajem virtuelnih stvarnosti “za svoj groš” srećući čak i vanzemaljske entitete. U Gibsonovoj najnovijoj (nedovršenoj) trilogiji “Džekpot” VI komuniciraju sa paralelnim stvarnostima multiverzuma ne libeći se da se okrenu i protiv naloga svojih tvoraca i vlasnika (kao i ostale tvorevine Čoveka koji se igrao Boga)!

            Na nivou običnih ljudi i njihovih potreba, VI mogu (ako ne baš danas ali koliko sutra sigurno) da rade šta im je volja: da nekoga učine bogatim ili siromašnim odnosno slavnim ili besprizornim (čak i da ga izbrišu iz svih spiskova živih), da prekinu dovode potrebnih energenata, hrane, vode, zaustave terapije lečenja, prevozna sredstva, blokiraju puteve, izazovu ratove… rečju, da potpuno upravljaju svime što se dešava u fizičkoj/mesnatoj realnosti.

            Ljudi, naprosto, više ne mogu da kontrolišu tokove stvarnosti, bespovratno su zavisni od mašina, kompjutera, dakle – od VI!

            Civilizacija današnjice i sutrašnjice zavisi od Veštačkih Inteligencija. Raskid sa njima značio bi povratak u doba pre digitalne ere što je novim generacijama potpuno nezamislivo jer bi značilo odricanje od svih svakodnevnih civilizacijskih luksuza. Čovečanstvu, dakle, htelo to ili ne, predstoji samo jedan put – put u zagrljaj Veštačke Inteligencije i jedna nada – nada da će Veštačka Inteligencija biti milostiva i blagonaklona prema Ljudima.

 

            (“Nova misao” broj  60/2024.)