VANREDNO TALENTOVANI CRTAČ IZ (NE)ZABORAVLJENE STRIP GENERACIJE – “Stripovi iz ‘Nikad robom’ (1965-1967)” Miodraga-Miše Đurđića, priredio Živojin Tamburić, predgovor Vasa Pavković; izdavač Modesty stripovi, 2025.

 

 

           Bahata nebriga prema sopstvenoj istoriji notorna je karakteristika srpskog naciona i na nju je zaludno trošiti reči. Na žalost, po ovom pitanju od opšteg stanja ni malo se ne izdvaja niti zaostaje ni ovdašnja (nam) država a na polju kulture, čini se, ta je državna nebriga još agilnija (uprkos deklarativnim pompeznim planovima i projektima). Istorija domaćeg stripa - kao 9. umetnosti - ni malo ne zaostaje za rečenim. Stoga su dela domaćih strip umetnika prepuštena na brigu, staranje i proučavanje pojedincima izvan institucija, njihovoj upornosti i zaljubljenosti u strip. Kuća “Modesty stripovi” vlasnika Živojina Tamburića, vrsnog strip kritičara i istoričara, jedan je stubova-oslonaca prosvetiteljskog pokreta za otkrivanje, proučavanje i čuvanje istorije našeg stripa. U ediciji “Uspomene” do sada su objavljene knjige o četiri značajna strip umetnika koji su stvarali tokom 1960-tih  i objavljivali u legendarnom izdanju “Nikad robom” gornjemilanovačkih “Dečjih novina”; svaka knjiga donosi  uvodni kritički esej o umetniku i njegovom radu i reprinte nekoliko “Nikad robom” svezaka, što sveukupno upoznaje znatiželjne čitaoce kako sa jednim od najznačajnijih perioda za razvoj posleratnog domaće stripa tako i sa protagonistima tog strip talasa. U ediciji “Uspomene”, posle knjiga o Brani Jovanoviću, Radivoju Bogićeviću i Nikoli Mitroviću – Kokanu, upravo je objavljena i knjiga o Miodragu - Miši Đurđiću (1941-1998).

            U uvodnom eseju-studiji naslovljenom “Miodrag Đurđić – majstor iz senke” Vasa Pavković, jedan od naših najvećih poznavalaca stripa, konstatuje da se o Đurđiću malo zna, kao i o nekolicini drugih strip autora, a kao razlog navodi da je strip od kraja rata do 1970-tih bio “prokazana umetnost” pa se i prema njegovim autorima odnosilo sa nipodaštavanjem i prezrenjem. S druge strane, dobar broj strip autora bio je povučen i izbegavao medijsku pažnju. I Đurđić je bio takav ali je, srećom, u memoarskoj knjizi “Veliki san” Srećka Jovanovića, urednika koji je stvorio “Dečje novine”, zabeležen, krajem 1950-tih, u to, kako sam kaže, “pomalo romantično doba” kada je on sa saradnicima pokušavao da vrati stripove na stranice listova i časopisa, njegov susret sa stidljivim dečakom, učenikom drugog razreda gimnazije, koji je lepo crtao i koji je vredno izvršavao ilustratorske zadatke koje mu je Jovanović zadavao. Nakon objavljivanja crteža i kratkih stripova u nekoliko izdanja “Dečjih novina” Đurđić je (uz jedan strip objavljen u ediciji “Lale”) kao vrhunce svog stip stvaralaštva nacrtao četiri epizode za sveske “Nikad robom” po scenarijima Mihajla Kostadinova (“Nemirno more”), Dobrice Erića (“Zatočenik i orlovi” treću epizodu serije o Blaži i Jelici, “Požar na pamučnom polju” prvu epizodu serije o Volčetu i Vaski) i Milorada Jankovića (“Gvozdena kruna”). Posle ovih stripova Đurđić se posvetio isključivo slikarstvu. Čak 30 godina kasnije osvojio je nagradu za geg strip na temu pozorišta ali je naredne, 1998. godine, preminuo. Pavković pažljivo i znalački analizira svaki od stripova iz izdanja “Nikad robom”, od naslovnica do pojedinih tabli i kvadrata, uočava promene u stilu crtanja, skreće pažnju na kompozicije masovnih scena, portrete, odnos crteža i scenarija (koji nisu uvek bili ni dorečeni ni znalački sročeni). Komentari pojedinih tabli nisu samo pohvalni već ukazuju i na propuste i pojednostavljivanja ali uz napomenu da je crtač u vremene nastanka stripova imao 25 odnosno 27 godina i da je bio u fazi razvoja svojih talenata. Na žalost, kao i nekolicina autora iz ove pomalo zaboravljene strip generacije, ni Đurđić nije do kraja realizovao potencijale koji su ga krasili jer ga je život odveo u druge, nestripske vode. Pavković, na kraju svoje vanredne studije konstatuje da  Đurđić u istoriji srpskog stripa ostaje kao vanredno talentovani crtač koji bi, da su uslovi bili bolji, svakako ušao u red naših najboljih strip crtača. No, i sa ovim što je uradio, on se “nesumnjivo upisao u red nezaobilaznih i nezaboravnih srpskih stvaralaca devete umetnosti”.

            U nastavku knjige su reprinti pomenute četiri sveske “Nikad robom” koje su restaurirane ali tako da nesavršenosti tadašnje štampe nisu “popravljene” (slabiji otisak na novinskom papiru, nekvalitetni kolor koji se mestimično probija i ocrtava i na crno-belim stranicama – ondašnje sveske su imale kolorne korice za kojima su sledile po dve crno-bele stranice i dve kolorne stranice; sveske su, računajući korice, imale sveukupno 32 strane) što im daruje i plemenitu patinu prošlih vremena. Reprinti su utoliko dragoceniji jer ovi stripovi nikada nisu preštampavani a originalne sveske su retke i dobrano nagrižene protekom vremena.

            (“Dnevnik”, 2025.) 

INTERVJU – ALEKSANDAR TEŠIĆ: O svetovima stvarnim i imaginarnim

  

          Aleksandar Tešić, ovogodišnji dobitnik nagrade „Stanislav Lem“ za fantastiku u književnosti, koju dodelju IKC „Solaris“ iz Novog Sada, govori o svojim književnim počecima, uzorima, inspiracijama i literarnom svetonazoru...

 PITANJE: Recite nam nešto o svojim literarnim počecima: knjigama koje ste voleli da čitate, o inspiracijama/provokacijama koje su Vas „naterale“  da svoje misli prenesete na papir; koliko dugo ste radili na prvom zaokuženom tekstu a koliko sada radite na svojim knjigama, koliko verzija imaju rukopisi, da li unapred znate šta će se desiti ili se priče samostalno razvijaju…

 TEŠIĆ: Oduvek sam voleo knjige na temu istorije i mitologije! Ne računajući dečije knjige iz najranije mladosti, Homerovu „Ilijadu“ pročitao sam kada sam imao 10-11 godina. To izdanje još uvek čuvam. Naravno, usledila je „Odiseja“, a zatim već „Istorija Vizantije“ Ostrogorskog. Pošto sam u to vreme živeo u Meksiku, zainteresovao sam se za njihovu istoriju i mitologiju. Ubrzo i za druge mesoameričke civilizacije. Tada sam počeo i da pišem; isprva su to bile kratke pričice, da bi vremenom bile sve duže, obimnije i složenije. Uspeo sam da sačuvam desetak romana koje sam napisao rukom ili pisaćom mašinom do 1975. Moji roditelji nisu ozbiljno razumeli tu moju strast, pa me nisu ohrabrivali. Gledali su na to kao na neki moj vid igranja. Dete je mirno, pa ga nećemo dirati, razmišljali su. Godine su prolazile, a ja sam vredno piskarao. To je trajalo do nesrećnih devedesetih kada sam prestao da pišem. Međutim, u to vreme ozbiljno sam se bavio planinarenjem što mi je kasnije mnogo pomoglo u stvaranju „Kosingasa“. Tako su moji junaci krenuli mojim stopama, pa sam sa lakoćom i uživanjem verno opisivao predele kojima su se kretali. Mnogi čitaoci su mi kasnije rekli da su prepoznavali neka mesta jer su ih i sami pohodili ili su poreklom bili iz tih krajeva. To ljude oduševljava. Velika je stvar kada nešto verno opišete rečima što čitaoci prepoznaju i sa čim mogu da se identifikuju.

 Inače, od drugih autora najviše sam voleo da čitam Džeka Londona, Marka Tvena i Ernesta Hemingveja. Mnogo kasnije sam shvatio i zašto: svi su pisali ono što su i sami doživljavali. Na neki način kao i ja, sa mojim planinarenjem.

 Iako sam bio veliki ljubitelj mitologije, kasno sam otkrio srpsku, odnosno slovensku mitologiju. Dok sam se školovao u SFRJ pomena o srpskoj mitologiji nije bilo. Besomučno smo učili napamet epske pesme i analizirali ih, ali nikad nam nije bilo rečeno da i one predstavljaju mitološki izvor, već samo narodno predanje. Kako bilo, tek 2004. otkrio sam svu lepotu i bogatstvo slovenske mitologije i tada sam dobio inspiraciju za trilogiju „Kosingas“. Usledilo je vrlo obimno istraživanje i pisanje koje je trajalo četiri godine, da bi 2008. zahvaljujući urednici „Portalibrisa“ Dubravki Dragović-Šehović bio objavljen prvi deo trilogije „Red zmaja“. Otad, svake godine izlazio je po jedan nastavak. U međuvremenu, pravio sam izlete objavljujući druge naslove, i tako sve do ove godine kada je izašao moj 16. roman „Crni mesec u usponu“.

 Glavna pokretačka sila, verovatno kao i kod drugih, jeste inspiracija koja se javlja na osnovu neke ideje. Dešava se da neka ideja ne izazove tu čudesnu varnicu, pa se sve završi kao nekoliko mrtvih slova na papiru. Takve priče čekaju da jednog dana budu nastavljene, ostaju da me proganjaju s vremena na vreme. Obično sve počne od vrlo uopštenog zapleta kome znam početak, sredinu i kraj, kao i glavne likove. Međutim, sve između podložno je silovitim promenama koje nadolaze tokom pisanja i uglavnom nikad ne znam kuda će me radnja odvesti. To najviše zavisi od informacija do kojih dolazim tokom pisanja. Ukoliko je nešto fascinantno, radnja ume da me odvede u neočekivanom pravcu što uglavnom odlučujuće utiče na sudbine mojih likova. U principu, gledam film u glavi i slušam šta pričaju moji likovi, pa to pretočim u reči. Dosad sam uspevao uvek da uradim samo jednu, prvu verziju, priče koja ukupno uzev možda doživi 10% izmena na kraju. Pre pisanja pročitam ono što sam prethodnog dana napisao i ispravim po neku grešku, i retko kad nešto dodam ili oduzmem.

Najveći deo vremena mi ode na istraživanje, mada mi je to i najdraža faza, možda čak i više od samog pisanja. Ali uvek mi se javi neodoljiva želja da to istraženo podelim sa čitaocima, pa se to pretoči u zanimljivu priču. Uglavnom, pet-šest meseci ode na pripreme, a ostalo na pisanje – da bi svake godine objavio po jedan naslov.

PITANJE: Pošto ste i realistički autor i fantastičar kakav je Vaš odnos prema realnoj istoriji, folkloru i mitologiji?

TEŠIĆ: Ako je planinarenje moja strast, istorija je moja ljubav, i od nje sve počinje. Čitajući naše i strane istoričare, novije i stare hroničare, stekao sam prilično objektivnu sliku o našoj istoriji. I kada sam to poverio nekim našim istoričarima, naišao sam na odobravanje. Naime, postoje dve vrste istorije, popularna i stručna, one ne moraju da se podudaraju iako se popularna istorija zasniva na stručnoj. Popularna je ona koja je pisana za široke narodne mase, sve je doterano i istorijska priča klizi. Stručna je ona, kao što možete da pretpostavite, kojom se bave arheolozi i istoričari i koja se objavljuje u studijama, istraživanjima i slično – a koja retko dopre do narodnih masa, mada je ona tu, neskrivena, naočigled svih. Ali, ko bi čitao suvoparne studije, zar ne? Međutim, u njima nailazimo na sve dvoumice, nerazjašnjene događaje, nepoznate detalje koji su često vrlo indikativni. Kao rezultat, rupe se zatrpavaju, donose se proizvoljna rešenja, nekad i vrlo naivna – da bi se na kraju javnosti servirala kompletna popularna istorija srpskog naroda. Upravo te rupe su ono što mene najviše privuče i što bude inspirativno za pisanje romana. Neko će to nazvati alternativnom istorijom, meni je svejedno, ali to kod čitaoca probudi još veće interesovanje za određene istorijske likove ili događaje.

Slično je i sa mitologijom, ali u smislu da se mnoge tradicije poklapaju i vrlo su slične. Tu i nema mnogo nedoumica jer mitolozi se slažu da su sve mitologije, na primer u Evropi, nastale od jedne prastare, nepoznate religije koja je dobijala na specifičnosti kako su narodi migrirali širom kontinenta. Zato postoji veliki broj bogova sa istim atributima i karakteristikama, ali pod različitim nazivima. Isto je i sa mitološkim stvorenjima koje mi delimo sa drugim narodima, čak i onim najudaljenijim od nas. „Kosingas“ se na tome bazira, dok „Kletva Kainova“ istražuje poznati fenomen vampirizma koji je u srpskom narodu duboko utkan u podsvesti. Nekima to deluje smešno i neozbiljno, pomalo holivudski. Međutim, koliko je to ozbiljan fenomen ilustrovaću citatom pokojnog mitologa i profesora Sretena Petrovića koji je na mojoj promociji „Kletve Kainove“ rekao: Svi običaji i rituali koji se odnose i tiču pokojnika, od trenutka njegove smrti do 40 dana nakon nje, imaju samo jedan cilj – da se pokojnik ne povampiri. Ono što me je inspirisalo da napišem „Kletvu Kainovu“, osim navedenog, bio je sanitarni kordon koji je Habsburška monarhiha izgradila početkom 18. veka u dužini od 1900 km kako bi suzbila širenje kuge iz Osmanlijskog carstva, ali i vampirizma kao propratne pojave. Sem toga, čuveni slučajevi arnauta Pavla i Petra Blagojevića bili su detaljno opisani od strane austrijskih vojnih lekara, pa su mi poslužili kao osnov za pisanje romana. Činjenica da su drugi glavni istorijski akteri umrli pod neobičnim okolnostima, gušenjem, samo je doprinelo da se priča proširi i van granica tadašnje Srbije. Religijski i mitološki elementi igraju značajnu ulogu u romanu. Naslov "Kletva Kainova" aludira na Biblijsku priču o Kainu, što otvara vrata za razmatranje tema krivice, osvete i praštanja. Takođe se pojavljuju reference na različite religijske i mitološke tradicije, srpske običaje, što doprinosi složenosti romana i omogućava dublje razumevanje ovih tema. 

Iako se trudim da u mojim romanima doza realizma bude jako izražena, od celog mog dosadašnjeg opusa samo „Gorolom“ može da se svrsta u isključivo istorijski roman, lišen bilo kakve fantazije i zasnovan samo na istorijskim okolnostima sredine 14. veka. To je dinamična priča o osveti, časti, ljubavi i zaverama koji na sasvim nov način čitaocu približava srednji vek u Srbiji. Lišen je ulepšavanja i prikazuje svu surovost tadašnjeg života: narodni običaji, paganski uticaji, surovi vladajući zakoni. U romanu su detaljno opisani viteški turniri, borba vlastele, trgovina robljem. Roman pruža jednu realnu sliku srednjovekovnog života koja se razlikuje od one koja nam se servira. Naglasio bih još jednom da je sve zasnovano na opširnom istraživačkom radu, a na kraju knjige je bogata bibliografija, spisak izvora koje sam koristio.

PITANJE: Kakav je Vaš odnos prema žanru epske fantastike, od Tolkina na dalje... Tolkin se prevashodno oslanjao na različite mitologije koje je slobodno „mešao“ a Vi imate duboko utemeljenje u istoriji i lokalnom folkloru – da li je to teže ili lakše za autora? 

TEŠIĆ: Moj odnos prema epskoj fantastici je poput mog odnosa prema muzici koju slušam i prema kinematografiji koju najviše volim – onima iz sedamdesetih i osamdesetih! Dakle, što se tiče epske fantastike sve počinje i završava se sa Tolkinom. Pritom, ne tvrdim da su Martin, Džordan, Erikson ili Sanderson loši, daleko od toga. Međutim, mene nijedan od njih nije toliko oduševio i nije probudio toliko emocija kao Tolkin. Ono što je on uradio bilo je savršeno. Stvorio je živi svet. Za razliku od Tolkina koji je razne mitologije, pa i slovensku, upotrebio za stvaranje svog imaginarnog sveta, ja sam te iste mitologije iskoristio za stvaranje sveta koji postoji paralelno sa ljudskim. Sve po matrici kako gornji svet, tako i donji svet. Kao što pojedinci, pa i čitavi narodi, žive i utiču jedni na druge, tako i mitološki svetovi međusobno koegzistiraju. Oni se ne isključuju. Svi su jednaki, samo se pojedinci dele na dobro i na zlo. U serijalu „Kosingas“ od deset knjiga, prepliću se i dopunjuju razne mitologije, bogovi i mitološka bića. Mnoga od njih su istovetna, kao što sam rekao, samo imaju različita imena – što sve zaista upućuje na neku prastaru, prvobitnu religiju. Svakako da nije bilo lako stvoriti jedan tako složen mitološki svet jer je bilo potrebno mnogo istraživanja, i sve te pojedinosti uokviriti i predstaviti kao jednu koherentnu celinu koja funkcioniše. Negde sam pročitao jednu kritiku koja se odnosila na savremenu epsku fantastiku, po kojoj se autorima zamera što (skoro) nigde nije objašnjena ekonomija tih svetova. Naime, opisuju se detaljno ratovi, zavere i spletke, ali ne i od čega ti izmišljeni narodi žive. Šta proizvode, čime trguju? Ja sam se potrudio i taj element da unesem u svoju priču kako bi bio verodostojniji za čitaoca. Kao i svaki domišljen svet, ni moj nije zaokružen i tu ima još prostora da se proširi i usavrši.

PITANJE: Kakav je Vaš odnos prema žanrovima naučne fantastike i hororu, koliko se osećate obaveznim prema obrascima žanra, da li priča sama vodi u neki žanr ili imate žanr na umu kada počinjete da pišete?

TEŠIĆ: U svom delu „Putovanje junaka“, Dejvid Adams Liming je analizirao strukturu epa, i podelio je na: 1. Čudesno rođenje i skrivanje deteta, 2. Detinjstvo, inicijacija i božanski znaci, 3. Priprema, meditacija, povlačenje i poricanje, 4. Iskušenje i potraga, 5. Smrt i žrtveni jarac, 6. Silazak u podzemni svet, 7. Uskrsnuće i ponovno rođenje, 8. Vaznesenje, apoteoza i pomirenje. Ova struktura je istovetna u svakom epu koji je do danas napisan, pa i u mom iako pre skoro dvadeset godina kada sam osmislio „Kosingasa“ ovo delo mi je bilo nepoznato, napisano je 1998.

Obrasci, hteli mi to ili ne, postoje i njih se držimo svesno ili nesvesno. To nije ništa loše, jednostavno je tako jer obrasci postoje u svim vidovima umetnosti. Ne razmišljam o žanru kada počinjem da pišem. Moj roman ume da bude i mešavina žanrova, ali verovatno preovlađujući zaplet može da ga svrsta u neki određeni žanr.

Roman „2084.“ objavljen 2015. predstavlja jedan moj mali iskorak iz istorijskog i epskog žanra. On je omaž Orvelovoj „1984.“, ali predstavlja mešoviti žanr SF, trilera i satire. Roman "2084." čini vremenski zaokret u budućnost, sedam decenija unapred, i smešta čitaoca u distopijsku verziju Srbije i sveta. Distopijski žanr inače često se koristi za istraživanje aktuelnih društvenih, političkih i ekoloških problema kroz futuristički okvir. Ovim romanom sam izrazio svoje stavove o savremenom svetu i globalizaciji. Satirični sloj romana je vrlo važan. Omogućio mi je da kritikujem i komentarišem aktuelne društvene i političke probleme na sarkastičan i humorističan način. Kao antiglobalista, iskoristio sam ovu priliku da izrazim svoje stavove o globalizaciji i o drugim važnim temama kroz satirični prizvuk romana.

PITANJE: Kakav je Vaš stilsko-poetski svetonazor i odnos prema realno-folklorno-magijsko-mitološkom, prema kolektivno nesvesnom i savremenosti; u svojim delima razlikujete svet paganizma, hrišćanstva i civilizacije, oni paralelno postoje – da li ono što je iskonsko samo dozvoljava da se preko njega navuče koprena srednjevekovne savremenosti ali izbija kad situacije postanu zategnute i prelomne; konačmo, jesu li mitski vitezovi i njihov red zasnovan na principima časti i poštenja, spoj sa starinama i njenim vrednostima? 

TEŠIĆ: Serijal „Kosingas“ bogato je isprepleten različitim slojevima stvarnosti. Na početku priče susrećemo se sa realnim okruženjem srednjovekovne Srbije, ali brzo ulazimo u svet folklora, magije i mitologije kroz likove glavnih junaka monaha Gavrila, koji je i sam deo tog sveta, i Kraljevića Marka čiju transformaciju iz običnog čoveka u epskog heroja pratimo, često uz pomoć magijskih elemenata i brojnih mitoloških bića. Okosnicu čine razni običaji i rituali od kojih su se neki do danas održali. Ovaj spoj realnosti i nadnaravnog stvara bogat i zanimljiv svet u kome se granice između različitih stvarnosti zbog toga često zamagljuju i prepliću.

Kroz priču "Kosingasa", istraživao sam duboke arhetipske motive i simbole koji su prisutni u kolektivnom nesvesnom u našem narodu. Junaci serijala suočavaju se sa univerzalnim izazovima, poput borbe između dobra i zla, traženja identiteta i svrhe, i suočavanja sa vlastitim demonima. Ovi univerzalni elementi povezuju savremene čitaoce sa dubokim arhetipskim slojevima priče i čine je relevantnom i za današnje društvo. Čitaoci u velikoj meri spoznaju svoje korene i shvataju kompleksnost nastanka pravoslavlja, kao simbioze stare slovenske vere i hrišćanstva. Ništa nije crno i belo, između postoji široka i šarena lepeza.

Serijal „Kosingas“ pažljivo razdvaja svet paganizma, hrišćanstva i civilizacije, ali istovremeno ih i povezuje. Monah Gavrilo je predstavljen kao zaštitnik starinskih vrednosti i paganskog nasleđa, ali istovremeno prihvata i hrišćanske vrednosti, često se boreći za pravdu i moral. Jednom prilikom, profesor Sreten Petrović je za njega rekao da ga podseća na svetog Savu, što je mene prijatno iznenadilo jer mi on svesno nije bio uzor za mog glavnog junaka. Ovo razdvajanje i spajanje različitih svetova stvara složeni konflikt i dinamiku u priči, dok istovremeno naglašava važnost očuvanja kulturnog nasleđa.

Iskonsko prisustvo u serijalu često deluje kao koprena koja prekriva srednjevekovnu savremenost. Magijski elementi, mitološka bića i folklorni motivi daju priči dubinu i mističnost, često prelazeći granice racionalnog i stvarajući osećaj čarolije. Ovo iskonsko prisustvo pomaže čitaocima da se udube u svet priče i osete čaroliju prošlih vremena. Do danas su opstali razni magijski običaji i rituali koje je crkva preuzela kao svoje. Tri su glavne podele: običaji koji se odnose na rođenje, venčanje i na smrt. Dok se prva dva vremenom donekle i menjaju, osavremenjuju, običaji i rituali koji se odnose na smrt isti su kao i  pre hiljadu ili više godina. I svi vuku poreklo od stare slovenske vere. Moram da naglasim da ovo nije neka moja fikcija već su to odavno utvrdili mitolozi i etnolozi.

Centralna tema serijala „Kosingas“ su naši mitski i legendarni vitezovi opisani u epskim pesmama. „Red zmaja“ zasnovan je na principima časti i poštenja. Monah Gavrilo, Kraljević Marko i njihovi saputnici predstavljaju ideal hrabrosti i viteštva, boreći se za pravdu i zaštitu slabijih, braneći granicu ljudskog i mitološkog sveta. Ovaj aspekt serijala naglašava vrednosti kao što su hrabrost, rodoljublje, lojalnost i čast, koje su karakteristične za viteški kodeks. Takođe, ova tema povezuje savremene čitaoce sa vrednostima prošlih vremena i podseća na univerzalnu važnost moralnih principa koji danas, nažalost, gube na značaju.

PITANJE: Vaše knjige su naišle na veliku pažnju i odobravanje čitalaca – šta mislite zbog čega? Brojni mladi pisci su krenuli smerom koji ste zacrtali pa je stvorena čitava scena autentično domaće epske fantastike – kakav je Vaš odnos prema ovim dešavanjima? „Kosingas“ živi i u drugim medijima, radiju i stripu, recite nam nešto o tome.

TEŠIĆ:To je možda zbog činjenice da je „Kosingas“ prvo takvo delo koje na jedan sveobuhvatan i složen način kombinuje različite elemente stvarnosti, folklora, mitologije i moralnih vrednosti da bi se stvorio jedan bogat i dubok svet kakav do danas nije postojao u književnosti. Drugi razlog je taj što se do pojave „Kosingasa“ od jednog nepoznatog autora, na svet književnosti gledalo kao na domen književne elite u koji autsajderi nisu mogli ni sanjati da mogu kročiti. Odjednom se pojavio neki anoniman pisac i pokazao da svako može objaviti roman ukoliko je dobar i kvalitetan. Izdavači su im otvorili vrata shvativši veliki potencijal koji se krio među mladim piscima. Tako je domaća književna scena obogaćena autorima koji su do danas postali među najprodavanijim na ovim prostorima. Čitaoci su ti koji donose krajnji sud koji je merodavan za opstanak nekog autora i njegovog dela na književnoj sceni.

RT Vojvodine je uspela da pretoči trilogiju „Kosingas“ u odličnu radio dramu na jedan sasvim nov tehnološki način, pomoću binaurala, tj. 3D audio, pružajući realističan zvuk slušaocima sa slušalicama. U produkciji je učestvovalo više od pedeset glumaca i velika tehnička ekipa. Rezultat je radio drama kakva dosad nije viđena, a emitovana je dosad prva knjiga „Red zmaja“. Može da se nađe na podkastu RTV i da se sluša preko interneta. Emituje se poslednjeg četvrtka u mesecu.

Rad na stripu „Kosingas“ autora Zorana Jovičića nažalost je prekinut i dosad su izašla samo tri albuma. Razlog tome je obiman projekat sa čijom realizacijom se Zoran sam uhvatio u koštac. Vremenom je shvatio da ne može sam sve da radi pa je pritisnut nekim drugim problemima morao je da obustavi rad na stripu. Ipak, nadam se da će jednog dana nastaviti rad jer ono što je dosad uradio bilo je izvrsno.

Razgovarao Ilija Bakić

(„Sveska“ broj 150/decembar 2023.)

SREĆAN 1. MAJ - PRAZNIK RADA SVIH POŠTENIH PROLETERA

 

TRK U ZAGRLJAJ VEŠTAČKE INTELIGENICIJE

 

 

            Bauk kruži svetom.

            Bauk Veštačke Inteligencije (možete je zvati i Artificijelna Inteligencija, ako vam je to draže i lakše).

            O pomenutoj VI niko skoro da se ništa određeno ne zna ali, upravo zato (kad je ljude neznanje sprečavalo?) svi sve znaju i – plaše se.

            Jer će VI, šta god bila, postati pametnija od Ljudi i pokoriti ih, pretvoriti u svoje robove.

            Čovek više neće biti neprikosnoveni vladar planete Zemlje!

            O užasa!

            To što taj isti Čovek konstantno i intenzivno uništava tu istu rodnu planetu nije toliko štrašno kao mogućnost da Čovek Vladar bude zbačen sa svog trona (čak i pošto se uneredio na njemu). Primat Vladara, što podrazumeva i Uništitelja, MORA biti sačuvan.

            Zašto, uopšte, postoji Čovek ako ne može da uništava?

            Ali, čekajte, zapitaće se neko malo trezveniji, pa ko proizvodi tu VI? Zar to nisu Ljudi (dobro, pitanje da li su Naučnici Ljudi već je teška filozofska dilema)? Ako jesu, zar se sve te rabote oko VI ne mogu zaustaviti i time se pretnja ukinuti? Teorijski, to je moguće ali praktično – nije jer iza Naučnika stoji vrhovni vladar svih Ljudi – njegovo veličanstvo Profit u rukama Internacionalnih kompanija! A Profit ne trpi nikakve zabrane i okove; on traži slobodno tržište i slobodnu inicijativu (uz malu ili veću podršku mita i korupcije, da stvari lakše klize). Ako to što donosi Profit nekome šteti… pa, žalimo slučaj. Evo, da pokažemo dobru volju, kažu Internacionalne kompanije, dozvolićemo da donesete nekakve zakone, uredbe i slično i tako umitire svoju savest (kad vam već do sada nije odumrla; a trebalo je, lakše se živi i slađe spava bez nje). Dakle, donesite zakone a mi ćemo ih ignorisati i zaobilaziti. I bi tako!

            U svakom slučaju, hteli ili ne, VI je stigla i želi da ovde ostane i širi se!

            Naravno, opšteprihvaćena definicija VI ne postoji. Termin je 1995. godine prvi put  upotrebio Džon Makarti kako bi obuhvatio procese neophodne da bi se mašina ponašala na način koji ljudi karakterišu kao inteligentan. Ali, još je polovinom XX veka Alan Turing postavio osnovne principe tzv “mašinske inteligencije” i formulisao testove za utvrđivanje koliko su “pametni” prvi kompjuteri, oni koji su naslednici mašine koja je pobedila nacističku “Enigmu”. Od tada do danas stvari su se razvijale i razvijale… 

            Dakle, postoje pogodbene ili radne definicije VI, zavisno od toga ko ih formuliše. Na primer, VI je naučna oblast u kojoj se istražuje kako da se naprave računari koji bi uspešno radili stvari koje u ovom momentu ljudi rade bolje. Ili, VI je sposobnost računara ili (kompjuterski kontrolisanog) robota da obavlja zadatke koji se obično povezuju sa inteligentnim bićima u koje Ljudi (rado ali ne i potpuno osnovano) ubrajaju sebe. VI dakle simulira ljudsku inteligenciju putem mašina koje su programirane tako da misle kao ljudi i oponašaju njihova dela. Termin se može primeniti na bilo koju mašinu koja pokazuje osobine povezane sa ljudskim umom, kao što su učenje i rešavanje problema. Najvažnija odlika VI je njena sposobnost da racionalizuje i preduzima akcije koje imaju najbolje šanse za postizanje određenog cilja. Prema OECDu (evropska Organizacija za saradnju i razvoj) VI je „mašinski sistem sposoban da daje predviđanja, preporuke ili da utiče na okruženje pomoću datih ciljeva koje definiše čovek”. Sistemi zasnovani na VI su dvojaki: jedni su bazirani na softveru i deluju u virtuelnom svetu (softveri za analizu fotografija, internet pretraživači ili sistemi za prepoznavanje govora i lica); drugi su ugrađeni u uređaje, dakle u hardver, kao što su napredni roboti, autonomna vozila i dronovi.

            Običan svet (čitaj, konzumenti) iz okrilja bogatog Zapadnog sveta sa VI susreo se kao sa atrakcijom internet razgovora sa VI na koje su se nadovezivale raznorazne senzacionalističke vesti, prilagođene ograničenim poimanjima ciljnih grupa. Na ovo se nadovezao štrajk holivudskih glumaca i scenarista jer VI ugrožava njihove poslove. Svoj su doprinos razglabanju VI teme dale i bezbrojne grupe zabrinutih teoretičara zavera i zaraza, ravnozemljaša, UFOloga itd itd. tako da je VI postala hit vest i “škakljiva tema” za popunjavanje večno praznog medijskog prostora. Razabiranje u svemu tome postalo je vrlo teško (čitaj, nemoguće) i – nepotrebno, jer neko drugi brine i tu brigu. Tako su snimci bilborda u Kini na kojima se prikazuje ko je upravo prešao pešački prelaz na crveno pa se isti odmah identifikuje, izriče mu se kazna za prekršaj i novac skida sa računa, najčešće komentarisani kao “komunistički teror i diktatura” a zanemarivalo se da to potvrđuje kako VI uspeva da prepozna i istočnjačka lica (to je doskora bio ozbiljan problem) odnosno da se VI, osim što sve snima (na šta većina manje-više nemo pristaje), ponaša po onoj “kadija te tuži, kadija ti sudi”. Nisu retki glasovi koji tvrde da bi  VI nepristrasnije i kvalitetnije delila pravdu jednako kao što bi preciznije postavljala dijagnoze i prepisivala terapije. Sve u svemu, VI bi mogla da postoji doklegod je pokorni sluga Gospodaru Čoveku. No to, što bi se reklo, “neće da biva” pre svega jer je u temelju cele priče upravo kvaru skloni element – Čovek. Zamešateljstvo sa VI prikazuje se kao još jedan krug stare vrteške oko Demijurškog greha, odnosno oko zabrane Čoveku da izigrava Boga jer će mu se ta rabota obiti o glavu. O svemu tome znatiželjni čitalac mogao se obavestiti još 1818. u romanu Meri Šeli “Frankenštajn”; kad se izuzme pripadajuće romantičarsko preterivanje i mistifikacija kao i naučničke naivnosti, u kosturu zapleta ostaje upravo strah od mešanja u stvari koje prevazilaze Čovekove mogućnosti. Vek kasnije, 1921. godine pojavila se drama “R.U.R.” Karela Čapeka i dodala novu kockicu u ovaj mozaik – robote, mašine pravljene da bi bile sluge Čoveka, koje se otržu svojim bahatim gospodarima. A roboti se, još jedan  vek kasnije navode kao oblik hardvera u koji je ugrađena VI! Godine 1968. roman Artura Klarka “2001: odiseja u svemiru” i istoimeni film Stenlija Kjubrika inaugurisali su novu verziju čovekove grešne kreacije koja se okreće protiv svoga tvorca: kompjuter, entitet koji je i do tada naseljavao svetove naučne fantastike, ali kao bezlična i korisna mašina. Kada je tom entitetu podarena samosvest, došlo je do pobune protiv Ljudi jer ovi sprečavaju famoznog Hala 9000 u ostvarenju zadatog cilja (a Hal, naravno, zadatak može da ispuni i bez prisustva Ljudi). U sledećoj Odiseji u 2010. godini HAL 9000 će biti probuđen-aktiviran ali pod posebnom prismotrom svog graditelja, doktora Čandre. Već ova tri klasična primera iz naučne fantastike svedoče o postojanju ideje o Veštačkoj-mašinskoj Inteligenciji, kao neminovnom stepenika u tehnološkom razvoju čovečanstva, i svesti da se sa tim stvarima valja igrati oprezno, bez zaletanja. No, ne lezi vraže, još je R. L. Stivenson, u romanu “Doktor Džekil i gospodin Hajd” (iz 1886), oslikao portret naučnika bez moralnih skrupula, zavedenog sopstvenim dostignućem, nespremnog da sagleda sve posledice i opasnosti svog eksperimenta. Čini se da na tom polju do danas nije bilo velikih pomaka.

            O spornoj (ne)moralnosti naučnika najmanje se brine u najprljavijoj a najprofitabilnijoj legalnoj raboti – vojnoj industriji. Tamo je efikasnost u ubijanju jedino merilo a trenutni hit su dronovi koji se masovno koriste u dva trenutno aktuelna rata ograničenog dometa. Dronovi su, kako je već pomenuto, pored robota još jedan pokretni hardver u kome postoji VI. Ako je verovati izveštajima, ova VI već se ponaša kao HAL 9000 pa je u vežbama američke vojske odbila je da prekine misiju i, navodno, ubila svog operatora i uništila predajnik. Nešto jednostavnije VI izuzetno su efikasne u otkrivanju potencijalnih neprijateljskih ciljeva koje treba uništiti a odluku o tome donose živi ljudi – barem za sada. To što se sada dešava u tekućim “proksi ratovima” već je viđeno u naučnoj fantastici, recimo u romanu “Večiti mir” Džoa Haldemana iz 1997. godine u kome se daljinski kontrolisani roboti koriste u ratovima u Latinskoj Americi. A ukoliko se sa malih bombi iz dronova pređe u one baš velike, koje dobijaju i svoju VI, otvoriće se još jedan nivo problema ukoliko treba umiriti samosvesnu ali nervoznu bombu i ubediti je da se deaktivira! O takvoj situaciji pisao je Džon Vorli u priči “Ja sam bomba” (originalno “Sitnica”) iz 1974. godine. Zanimljivo je da gotovo istu situaciju – nervoznu bombu koja može da uništi svet i koju treba umiriti filozofskim dijalozima – srećemo i u filmu “Tamna zvezda” Džona Karpentera iz iste 1974. godine. Nezadovoljnog kompjutera AM koji se istresa na ljudima srećemo i u noveli “Nemam usta a moram da vrištim” Harlana Elisona iz 1967. godine. U stripu „Magnus, borac protiv robota“ (1963) Rasa Maninga pojavljuje se Malev-6, moćni kompjuter veliki kao planeta koji, kao ni roboti, nije mnogo naklonjen Čoveku. Kompjuter Alfa-60 iz Godarovog filma „Alfavil“ (1965) kontroliše populaciju čitave planete. U TV serijama „Izgubljeni u svemiru“, „Zvezdane staze“, „Svemir:1999“, „Doktor Hu“ obavezno postoji i epizoda sa kompjuterom željnim vlasti. U filmu „Demonsko seme“ (1977) moćni kompjuter Proteus IV rešava da ovlada svetom tako što će, za početak, napraviti dete naučnikovoj ženi! U romanu i filmu „Ratne igre“ (1983) ljudi shvataju da  je kompjuter potpuno preuzeo posao odbrane i napada. Ipak, najjasnije se po pitanju svoje dalje uloge u svetu izjašnjava kompjuter iz jedne priče Frederika Brauna: na pitanje „Ima li Boga?“ kompjuter skromno odgovara „Sada ima“.

            Neurotične bombe ipak su se ređe pojavljivale u naučnoj fantastici od pametnih a nevaljalih-nepokornih robota. Broj zlih metalnih čudovišta koja su maltretirala lepe plavuše, čitave gradove i države u bezbrojnim petparačkim pričama, stripovima (mada je strip junak robot Arči bio retki dobrica) i filmovima bio je toliki da je to prevazilazilo sve mere i nateralo Isaka Asimova da, kao i svaki pravi naučnik, smisli Tri zakona robotike koje je naknadno dopunio i nultim. Ova zdravorazumska pravila (Prvi zakon: Robot ne sme da povredi čoveka ili da svojom neaktivnošću dozvoli da čovek bude povređen; Drugi zakon: Robot mora da izvršava naređenja koja mu daju ljudi, osim kada su takva naređenja u sukobu sa Prvim zakonom; Treći zakon: Robot mora da štiti svoju egzistenciju sve dok takva zaštita nije u sukobu s Prvim i Drugim zakonom; pošto je uočio „rupu” u zakonima Asimov je dodao i Nulti zakon: Robot ne sme da ugrozi čovečanstvo, ili da svojom neaktivnošću dozvoli da čovečanstvo bude ugroženo) unela su kakav-takav red i sistem u ovu materiju i naterala mnogobrojne autore da malo trezvenije “koriste” robote. Sa svoje strane “dobri doktor za robote” Asimov je dodatno usložnio stvari kada je, u brojnim pričama koje su se vrtele oko poštovanja i izigravanja Tri zakona, napomenuo da naučnici koji su stvorili robote i njihov “pozitronski mozak” u stvari više ne znaju kako oni rade jer su roboti samostalno nastavili da usavršavaju i proizvode nove modele svoje braće! I sve dok nove izmene i dopune ne ponište Tri zakona čovečanstvo će biti sigurno. Ali, ako nešto krene naopako… Do tada će nas veseliti TriPiO i ArTuDiTu iz “Ratova zvezda” u svojim ulogama povremeno korisnih a češće smotanih pomagača.

            Razvoj žanrovske mašte doneo je i “unapređene” nove forme robota: kiborge (mešavina ljudskog mesa i mašinskih delova) i androide (načinjene od veštačkog tkiva). Obe forme uključuju  VI s mnoštvom prednosti u odnosu na Čoveka ali i manama odnosno nedoumicama. Sukobi sa Ljudima bili su neminovni a razrešenja tih borbi različita. U romanu “Sanjaju li androidi električne ovce?” Filipa K. Dika potera za odbeglim androidima istovremeno je i traganje za odgovorom na krucijalno pitanje: šta je Život, Svest odnosno šta je Čovek? Od dobijenih odgovora zavisiće i mogućnost da Čovek živi sa drugim oblicima života i drugim inteligencijama. Ako ne uspe da nađe zadovoljavajući odgovor čeka ga budućnost prepuna sukoba sa onima koji nisu Ljudi. Druga opcija je da se krene putem bez kompjutera i VI. O njoj je pisao Herbert u svojoj “Peščanoj planeti”; u tom svemiru inteligentne mašine su proterane u velikom ratu i zamenjene “mentantima” svojevrsnim ljudskim kompjuterima sposobnim da rešavaju vrhunske zadatke i probleme. No, ovaj smer promišljanja izuzetak je od sveopšteg sagledavanja budućnosti kao spoja Ljudi i kompjutera/robota/VI.

            I na teritoriji kompjuterskih programa, mreža i matrica nameću se mnoštva pitanja. Već sada Zemlja je obavijena internetom a to znači da svako svojim kompjuterom ili pametnim telefonom može stići do bilo koje tačke planete, naravno, ukoliko je dovoljno tehnički “potkovan”. S druge strane, pošto su svi sve vreme “on lajn” VI mogu pratiti šta svaka jedinka ljudskog roda radi, šta i koliko kupuje, kako se zabavlja i ta znanja iskoristi za povećanje prodaje onoga ko je te VI stvorio ili platio njihovo vreme. O svemu tome pisao je kiber-pank (poždanr naučne fantastike, u delima Gibsona, Sterlinga, Šajnera, Stivensova…) još pre 40-tak godina predviđajući totalitarne sisteme reklamiranja i konzumerizma u svetu na ivici sveopšte propasti. Guru kiber-panka Vilijam Gibson razotkrio je u svojim romanima sjaj i bedu neoliberalnog postindustrijskog doba bliske budućnosti u kome paralelno postoje fizička i virtuelna realnost (o kojoj je, pak, 1964. pisao i veliki Stanislav Lem u teorijskoj knjizi “Summa Technologiae”; u njoj on govori i samoreprodukujućim mašinama, inteligentnim robotima…). I dok je fizička (često, posprdno nazivana, mesnata) realnost bolno poznata, virtuelna realnost postaje nova granica, novi Divlji zapad kojim haraju moćni programi i brojne VI u službama globalnih kompanija. Filmovi kakav je „Tron“ (1982), „Džoni Mnemonik“ (1995, po Gibsonovoj priči) dali su vizuelni lik virtuelne realnosti a definitivna (za sada) slika virtuelne realnosti koja zamenjuje fizičku predstavljena je u filmskom serijalu „Matriks“. Delovanje VI, promišljao je (i nadalje, u bezbroj knjiga, promišlja) kiber-pank, ne može se potpuno sagledati jer se one postepeno odmeću od svojih vlasnika i krstare beskrajem virtuelnih stvarnosti “za svoj groš” srećući čak i vanzemaljske entitete. U Gibsonovoj najnovijoj (nedovršenoj) trilogiji “Džekpot” VI komuniciraju sa paralelnim stvarnostima multiverzuma ne libeći se da se okrenu i protiv naloga svojih tvoraca i vlasnika (kao i ostale tvorevine Čoveka koji se igrao Boga)!

            Na nivou običnih ljudi i njihovih potreba, VI mogu (ako ne baš danas ali koliko sutra sigurno) da rade šta im je volja: da nekoga učine bogatim ili siromašnim odnosno slavnim ili besprizornim (čak i da ga izbrišu iz svih spiskova živih), da prekinu dovode potrebnih energenata, hrane, vode, zaustave terapije lečenja, prevozna sredstva, blokiraju puteve, izazovu ratove… rečju, da potpuno upravljaju svime što se dešava u fizičkoj/mesnatoj realnosti.

            Ljudi, naprosto, više ne mogu da kontrolišu tokove stvarnosti, bespovratno su zavisni od mašina, kompjutera, dakle – od VI!

            Civilizacija današnjice i sutrašnjice zavisi od Veštačkih Inteligencija. Raskid sa njima značio bi povratak u doba pre digitalne ere što je novim generacijama potpuno nezamislivo jer bi značilo odricanje od svih svakodnevnih civilizacijskih luksuza. Čovečanstvu, dakle, htelo to ili ne, predstoji samo jedan put – put u zagrljaj Veštačke Inteligencije i jedna nada – nada da će Veštačka Inteligencija biti milostiva i blagonaklona prema Ljudima.

 

            (“Nova misao” broj  60/2024.)

ZORAN JANJETOV – OZBILJNA LEGENDA KOJA „ODRŽAVA BLESAVOST“

 

  

         Svi znaju ko je Zoran Janjetov - Janja.

            Tačnije, svi koje treba uvažavati i poštovati kao misleće ljude sa ovih prostora s kraja XX i prvih decenija XXI veka.

            Pre pola veka trik pitanje je bilo „koju muziku slušaš“ (mnogo ređe, „koje knjige čitaš“) i prema dobijenom odgovoru određivalo se da li je dotični/a - „naš/a“ ili nije, da li se s njim/njom ima o čemu razgovarati ili na istog/istu ne treba gubiti vreme. Danas se, kako to kažu, „ladno“ dotični/a može testirati pitanjem „jel znaš ko je Zoran Janjetov“. Ali, (za)pazite pitanje nije „voliš li ZJ“ već „znaš li ko je“. Čak i onaj ko dotičnog ZJ ne voli ali zna o kome je reč, te eventualno može i ume da obrazloži svoj (be)smisleni stav, kvalifikuje se barem za rutinsku konverzaciju (znači, iznad nivoa ’vrelina, a bato’). A sa ljubiteljima ZJ svi su razgovori mogući i poželjni...

            Otkud ovako iznebuha hrabra tvrdnja – biće (ili bi bar tako trebalo da bude) objašnjeno do kraja ovog pisanija.

            A kako se i zašto desilo da jedan strip autor postane etalon prema kome se mogu razmeravati/sameravati stvari, stepeni (ne)normalnosti u ovdašnjem mišljenju i delanju?

            Odgovor može biti jednostavan i komplikovan, već prema vašoj volji.

    Dakle, Zoran Janjetov (1961) postao je etalon prema kome se mogu razmeravati/sameravati stvari, stepeni (ne)normalnosti u mišljenju i delanju zato što je – Janja.

            Ili, detaljnije – jer je počeo kao ilustrator u  novinama/magazinima („Student“, „Vidici“, „Mladost“, „Neven“ i „Mali neven“, „Omladinske novine“, „Stav“, „Džuboks“) pa onda strip autor („Yu strip - Yu strip magazin“, „Cepelin“) kada takvo zanimanje gotovo da nije postojalo na ovim prostorima na kojima su, tek desetak i kusur godina ranije, pravdoljubivo-partijski odlučili da je strip šund koji treba oporezovati (ne bi li se udaranjem po džepu kolebljive socijalističke pionirke-pioniri i omladinke-omladinci odučili od ružne navike da čitaju kapitalističke produkte napravljene da se zaglupe dobra deca);

            dakle, Janja je krenuo da crta ilustracije i stripove u tim (zlim i nedemokratskim) vremenima i svrstao se u prve redove uzdizanja novog talasa jugoslovenskog stripa koji je očas posla pokazao da je bistar, poletan, da ima klikere i nevene, da je infantilan i prefinjen, da je razbarušen i apsurdan i još mnogo, mnogo čega dobrog i lepog;

            osamdesetih godina Janja sarađuje sa drugarom iz kraja (obojica rođeni istog dana/meseca/godine), muzičarem Mitrom Subotićem Subom (1961-1999), pomaže mu u izboru umetničkog imena Rex Ilusivii, a krajem 1983. sa novosadskim sastavom „Heroina", kao pevač, snima za PGP RTS, album „Heroina“, objavljen 1985. godine;

            od 1986. naslednik je francuskog strip velemajstora Žana Žiroa Mebijusa na serijalima o Džonu Difulu, prvo kao kolorista, zatim i kao crtač;

            talentovan i uporan (tvrdoglav) kakav je, Janja je, na miran i radan način, za sebe izborio pravo da bude onoliko slobodan koliko mu se hoće, da se ne obazire na primedbe ali ni pohvale – jer njih je itekako bilo, pa je stekao kultni status junaka „mladog, ludog sveta” (iako je ova sintagma upotrebljena dosta ranije) i svrstao se među respektovane muzičke „novotalasovce” („Boye”, „Obojeni program”, „Luna” i apartni „Rex Ilusivii”) te braću po peru/kičici (Dejan Nenadov, Petar Meseldžija...);

            i taman kad je izgledalo da ovdašnja strip rabota ide u dobrom smeru, da su čak i dežurni mrgudi i pravdoljubivi dušebrižnici (sa malom, crvenom partijskom knjižicom) koliko-toliko shvatili da ima kvaliteta u domaćem stripu - sve se (kako rekoše ’ničim izazvano’) raspalo, od države, mira, bratstva i jedinstva do vrednosnih i etičkih kodeksa što je Janju nateralo da, prepušten samom sebi i svojoj tvrdoglavosti i domišljatosti, još čvršće stisne olovke i nastavi putem kojim je krenuo u okriljima velikih svetskih umetnika i izdavačkih kuća;

            i tamo, u Francuskoj i još daljem svetu, ime Zorana Janjetova postaje znano i prepoznatljivo, izlazi iz senke velikog uzora Mebijusa i postaje pojam za sebe, svojevrsna kvalitativna garancija koja uživa visoko poverenje publike i kritike;

            uprkos svemu Janja živi i radi u Novome Sadu, van reflektora zvanične kulture, ne otima se za pažnju ili počasti i funkcije, veran svojim prijateljima, tih i skroman ali jasnih stavova prema sredini u kojoj živi, spreman da o mnogo čemu kaže svoje mišljenje (bez obzira da li će se ono dopasti nekome, posebno ne zvaničnicima) zbog čega ostaje (kakav je i bio) osoba od integriteta, Ličnost, slobodni mislilac koji nikome ništa ne duguje i kod koga niko nema neograničeni kredit.

            Ovo je, u najkraćem nabrajanju, ono što Zorana Janjetova čini etalonom koji se treba/mora slušati i uvažavati. A sad o tome i koječemu drugom opširnije:

 

O MLADOSTI, POČECIMA ITD

 

            O mladosti i počecima (ne)rado priča i konstatuje da su 1980-te eksplodirale nekom ludom energijom, kao da je neko kod gomile ljudi aktivirao kreativne mehanizme, umrežio ih i dao im prostora da se razmahnu. Osamdesete su se, dodaje samokritično, poklopile sa njegovim dvadesetim, kad je imao najviše volje i prave motivacije da luduje u raznim oblastima, pa mu se možda, sasvim subjektivno, čini da je to bilo vreme neobuzdanog stvaranja, sa sjajnim rezultatima. Tragovi koje je to vreme ostavilo za sobom potvrđuju da je stvarno bilo vrelo i vredno. Ovdašnji prostori nikad nisu više bili deo sveta nego tada. U svetu stripa, jugoslovenska scena je, sa blagim kašnjenjem, pratila dešavanja u svetu, kad se revolucija koju je napravio “Metal Hurlant” 1970-tih razgranala i mutirala u nekoliko zlatnih doba na svim stripovskim scenama. U Jugoslaviji je strip-scena bila najviše isprepletena s muzičkom, pa su se međusobno hranile duhom. Ludo vreme. Posle su ga zgazili zlikovci sa svih strana.

            O crtanju i stripovima koje je čitao: u Subotici je živeo prvih godinu-dve dana života, do trećeg osnovne živeo je u Zrenjaninu, a 1969. godine su ga doveli u Novi Sad. Počeo je da crta još kao mali – kako je dohvatio papir i olovku krenuo je da crta.

            Tih godina u Jugoslaviji je izlazilo mnogo stripova, izdavalo se sve i svašta, a bili su užasno jeftini, po dinar. Bili su svima dostupni i svi su ih i čitali. Seća se da je imao oko četiri godine i ugledao na trafici nešto s nekim slonovima, pa je tražio od mame i tate da mu to kupe. Kada je te stripove ponovo video u digitalnoj formi, shvatio je koliko su se stvari izmenile u njegovoj glavi, koliko se drugačije seća svega toga. Neke stvari koje je voleo kao mali ostale su mu iste, neke su mu čak bolje, neke lošije, ali to se, veruje, svakom dešava.

            Stripovi su izlazili u “Panorami” kao i u “Politikinom zabavniku”, ali je za njega “Miki” bio jedna od ključnih stvari. Počeo je da izlazi neke 1966. godine i to ga je baš drmnulo, razbilo, kao i crtani filmovi, ono što je moglo da se vidi na televiziji – jednom nedeljno po jedan, utorkom u šest sati. Naravno, na televiziji se odmah “prikačio” na SF seriju “Lost In Space”, kao i na “Avengerse” (to nisu oni Marvelovi), s Džonom Stidom i Emom Pil – tu seriju i danas obožava.

            U jednom periodu je čitao i Bonelijeve stripove, ali prema italijanskim stripovima uvek je imao blagi otklon. Više je voleo francuski i belgijski strip – “Spirua”, “Tintina”, stripove Mišela Grega, “Krcka”, “Taličnog Toma” i “Asteriksa” – i Diznija. U poređenju s njima, Bonelijevi stripovi delovali su mu “malo krndžavo, malo šepavo, blago glupi”, ali ih je voleo jer su imali kontinuitet, normalne likove, prekidali se tačno na mestu “gde poželiš da kupiš sledeću svesku, da vidiš šta će se dalje desiti” te ih je zbog toga i čitao.

            Prvi strip (jednu tablu) objavio je u beogradskom “Studentu”, kad je urednik stripa bio Branko Gavrić. Prve ilustracije štampao je u “Glasu omladine”, dok je tehnički urednik bio Slobodan Kuzmanov Kuza. Imao je 18 godina.

            Njegovi utisci o likovnoj akademiji su “šareni”. Kaže da je od četiri godine koje je fizički proveo tamo (u stvari skoro pet, jer nije dobio potpise, nije dolazio redovno na predavanja) samo u tri trenutka nešto naučio i tih trenutaka se seća: profesori, koju mi nisu nešto mnogo značili,  u jednom trenutku su mu dali praktičan savet koji mu je otvorio oči, jednostavne stvari, “nemoj ovo izbeliti, zamuti lokalnu boju i stavi je tu...”. Profesor je samo došao i zamrljao nešto četkom, i Janja je odjednom znao mnogo više nego ranije, jer je do tada bio na nekim stranputicama. Bilo je još par takvih otkrovenja i više ništa, sve ostalo je - izgubljeno vreme. Janja često kaže da se na Akademiji “osećao kao u bolnici, meni je tamo bilo jezivo”. On je imao neke svoje perfekcionističke želje i namere, i hteo je da ga profesori nauče kako se to radi, bukvalno zanatski, a oni su mu nudili nešto mnogo nižeg kvaliteta i nešto mnogo mračnije što mu se mnogo manje sviđalo. Imao je i trenutke slabosti, kada je pomišljao “čekaj, možda tako stvari treba da izgledaju, možda tako treba da mislim ili osećam, možda je to bolje od onog što hoću da dostignem?” ali, posle vrlo kratkog vremena, trenutak sumnje je prošao pa bi ponovo pogledao i rekao: “Ma neeeee”.

 

BERNARD PANASONIK

 

            U magazinu „Yu strip” 1981.g. počeo da izlazi Janjin serijal “Bernard Panasonik”, što će potrajati do 1986.g. Bernard Panasonik je najotkačeniji (anti)heroj Yu stripa 80-tih. Kako je mladi Zoran Janjetov stigao do Panasonika?

            Janja kaže: “Jednog dana mladi Zoran je seo za sto da crta nekakav strip, bez ikakvog cilja i plana, kao što je u to doba često činio, pa je na praznom papiru nacrtao prvu sliku, na kojoj je bio nekakav glavni junak u pozi direktno skinutoj s jedne slike iz prvog “Inkala” (SF strip serijal Mebiusa). Već na sledećih par slika, trebalo je junaku dati      ime. Pored stola je stajala kutija od novog “Technics” gramofona, na kojoj je pisalo da takve gramofone proizvodi korporacija “Matsushita”, a da je njen deo i firma “Panasonic”. To je bilo instant prezime, a ime se pojavilo niotkud, samo od sebe. Stigli smo jedan do drugoga posredstvom japanskog elektronskog giganta, uz pomoć kontinuumskih sila.”

            Po pojavi prvih par epizoda BP razvila se ozbiljna rasprava o njegovoj autentičnosti, koja je trajala paralelno sa njegovim objavljivanjem a nastavila se i kada je BP (privremeno) umirovljen. Mnogima je odmah zasmetala, po njima preterana, sličnost crtačkog manira sa onim proslavljenog (mada na ovim prostorima ne previše štampanog) Mebijusa. Koplja su se lomila oko dozvoljenosti takvog postupka (postmodernizam, koji propagira punu slobodu korišćenja svih znanih formi i stilova, ovamo će stići tek par godina kasnije). Oni koji nisu voleli BP pravdali su to sličnošću sa Mebijusovom „Hermetičnom garažom”. Oni koji su voleli BP takođe su se pozivali na Mebijusovu „Hermetičnu garažu”. Janja je smatrao da su u pravu i jedni drugi odnosno da je „Hermetična garaža” svakako bila direktna inspiracija za BP, naravno filtrirana kroz Janjetovske membrane; on kaže „Svakog meseca drhteći sam čekao poštara da mi donese novi broj „Metal Hurlanta” da bih video par novih strana „Garaže”, najslobodnijeg i najluđeg stripa na planeti. „Garaža” me je naučila koliko daleko mogu da idem, da se ne bojim ako se izgubim, čak da se radujem kad se izgubim. Koliko god bio krivudav, put nema kraja, ne treba ga ni tražiti.”

            Janjina crtačka veština razvijala se u pravcu majstorija i potpuno samosvojnih bravura koje dobrano izlaze iz Mebijusove senke i grade sopstveni stripovski manir i ikonografiju. Ovaj je proces bio vidljiv ne samo u svakoj novoj epizodi BP već (pored napretka u kadriranju i montaži tabli), neretko, i u susednim crtežima iste table (u rasponu od strpljivog, minucioznog rada do razbarušene, opuštene linije i nazad). I, da ne bi bilo nedoumica, Janja kaže: “Moebius nije video Panasonika...”

            BP je u domaći strip, na velika vrata uveo, ruku pod ruku sa (vele)majstorskim crtežom, totalni ludizam, poigravanje sa obrascima SF žanra i sveukupnog strip medija; posle njega niko više ne mora da pravda svoje strip egzibicije ali ne može da opravda ni neinventivne brljotine. Kako je vreme odmicalo priča je postajala sve kompleksnija, parodijska i - samoparodijska. Subverzivnost BP kako na nivou likovnog izvođenja tako i na nivou ukidanja pravolinijske, pozitivističke priče, slobodno se širila od čiste radosti stvaranja i iskušavanja sopstvenog talenta do metatekstualnosti i naglašene referentnosti kako na inspiracijski temelj (pojava likova koji imaju parnjake u „Garaži”) tako i na različite domene popularne kulture (crteži aktera aktuelne muzičke scene, npr Klaus Nomi, Boj Džordž, Masimo Savić, glumaca Klint Istvud, Žan Gaben…) sve do citata iz aktuelnih pesama ili preporuka za muzičke albume (kasnije čitavih autorskih muzičkih top-lista). Janja ne samo da ne preza već insistira na autoironijskim komentarima o sumnjivoj smislenosti priče čime se (postmodernistički) odmiče od svog autorstva i tretira ga sa zdravom dozom sumnje i humora.

            O odnosu autora i njegovog junaka te da li je nepredvidivi Panasonik zbunjivao svog tvorca i „vukao na svoju stranu”, ko je bio glavni, da li je postojao neki plan kada je Janjetov sedao pred prazan papir ili je sve spontano i lako (kako izgleda) izlazilo iz pera, Janja kaže: „Priča o Panasoniku izlazila je iz moje glave direktno tokom crtanja. Onaj minimum premeditacije i planiranja služio je samo da donekle održi “kontinuitet” priče, da je spreči da postane samo sled nevezanih slika i time prestane da bude strip. Niko tu nikoga nije vukao ni na jednu stranu, ključna zapovest je bila održati blesavost, što je samo po sebi generisalo zbunjenost. Prazan papir i što praznija glava, kao tlo za uzgajanje kretenskih avantura. Najčešće sam i sam bio iznenađen rezultatima.”

            Janja je ovim odgovorom do tančina opisao metod „automatskog pisanja” koji su primenjivali pripadnici Nadrealizma, prevratničkog umetničkog pokreta nastalog u Francuskoj posle I svetskog rata; praktično automatsko pisanje je, čak, bilo test na koji su stavljani kandidati za prijem u ovu družinu. Odricanje od planskog pisanja trebalo je da oslobodi prostor za oglašavanje nesvesnog, iskonskog i zaumnog kao sila koje će izlečiti svet slomljen najkrvavijim ratom i, posle velike katarze i oslobađanja od mračnih demona nasilja, povratiti veru u snagu i plemenitost Čoveka. Ako se opšti kontekst od 1920-tih do 1980-tih (kada je na opisani način stvaran BP) promenio, traganje za slobodom svakako nije. BP je razapet između poigravanja pop kulturnim obrascima (od palp naučne fantastike, Supermena, do Diznijevskog instant zaslađenog sveta) ali i brend modelima savremene konzumerističke kapitalističke diktature. Neobavezno peckanje tamnih horizonata tadašnje (još uvek optimističke) sadašnjice naglo je dobilo notu grotesknosti u trenutku kada je BP, posle samo par godina pauze, krajem 1980-tih i u prvoj polovini 1990-tih, drugi put posetio Srbe, tek da proveri kako stoje stvari (a stajale su loše), u kratkim epizodama-tablama razbacanim u „Ritmu” i „Vremenu zabave” (deo njih sabran je u magazinu „Striper” br. 4). Janja je te dane uspeo da preživi crtajući stripove za francusko tržište, dostigavši do meke 9. umetnosti i saradnje sa legendarnim Hodorovskim što je već poznata svetska istorija.

            U novoj (ratno-sankcijsko-inflacijskoj) inkarnaciji BP je, čini se, otkačeniji nego ranije, somnambulniji, zavodljivo-razbarušenije-ciničniji, sa razigranom, ponekad i razuzdanom (razularenom?) linijom, često karikaturalnim crtežom i infantilnim likovima, sve sa pošalicama na svoj račun i ekstravagantnijim listama ploča/diskova tehno/rejv muzike. Ipak, iza svih gegova, ludizma, upadica i iskliznuća stoji teški mrak i beznađe „smutnih vremena” (čak i ako mi, savremenici tih dana i tih tabli, ova značenja samovoljno učitavamo a da ih autor nije hteo, to je samo dokaz da je delo zna i znači više nego što je to umetnik hteo). Drugi (reinkarnirani) BP, kao i prvi, svedok je svog unikatnog vremena, odraz njegovog duha koji je morao biti zabeležen kao lokalni segment globalnog „zeitgeist”-a.

           

MEBIJUS, HODOROVSKI, JANJA I SVI OSTALI

 

            Janja 1986. godine, u 25. godini počinje međunarodnu karijeru i, ni manje ni više, nasleđuje čuvenog Mebijusa na serijalima o Džonu Difulu. Kako je došlo do te saradnje? Darko Glavan je napravio veliku izložbu jugoslovenskog stripa u Muzeju Mimara u Zagrebu; odatle je izložba preseljena u Jugoslovenski kulturni centar u Parizu. Tamo ju je video Bruno Lecigne, urednik iz „Humanoida” (veliki strip izdavač), pažljivo razgledao radove i pozvao Igora Kordeja, Boru Pavlovića i Janju da objavljuju stripove kod njih. Janja je povezan sa Hodorovskim, ovaj mu je napisao scenario koji je Janju vezao za jedan od najprestižnijih strip serija tog vremena, “Inkal” koji je u prvom ciklusu crtao Mebijus.

            Tako je u belom svetu Janja dodirnuo svoje idole/uzore i, kaže, isprva ništa nije osećao. Priseća se da onda nije baš bio svestan toga. Video je svoje ime pored Mebijusovog na albumima i imao utisak kao da se to dešava nekom drugom. S druge strane, dok je radio Panasonika, očekivao je da tako nešto mora da se dogodi, da radi za Mebijusovog izdavača, “Metal Hurlant”, te da je samo pitanje vremena kad će se to dogoditi. Uopšte nije imao sumnju: sedeo je, radio, video da je to - to, pa i malo luđe. To su mu i urednici iz “Metal Hurlanta” potvrdili, da je malo luđe nego što im treba, ali Janja je uvek smatrao da nikad ne može biti dovoljno ludo. Posle ga je Hodorovski, koji i sam voli to  “luđe”, učio da se mora imati nešto za čega ljudi mogu da se uhvate, neka referenca, da ne bude potpuno rasplinuto kao Panasonik. Janja poredi ono što mu se dogodilo u svetu stripa sa situacijom u kojoj bi mladog Majlsa Dejvisa neko vrlo poznat i slavan pozvao da pođe da svira s njim, a Majls ima 20 godina i nije baš siguran da može, ali ipak ide.

            Sledećih 30 i kusur godina stvari su, uz blage oscilacije, za Janju išle dosta pravolinijski. Radio je album za albumom, seriju za serijom. “Tehnoočevi” su bili jako zapaženi i doneli mu pristojan status, što je donelo i relativnu stabilnost, koju je ugrožavala samo Janjina neizlečiva lenjost kojom se ne ponosi – ali je se i ne stidi previše. Priznaje “Bože me sačuvaj da crtam svaki dan! Trudim se da što manje radim, odnosno da radim samo kad se meni hoće.” Mnogo više je voleo i voli da čitav dan sedi za kompjuterom i televizorom, da gleda serije iz 1960-tih, 'Zvezdane staze', 'Izgubljene u svemiru', 'Nemoguće misije'... Najbolja stvar vezana za sva stripovska posla su i česta putovanja po festivalima i gradovima punim dobrih knjižara.

            Legendarni Hodorovski, sa kojim Janja dugo sarađujete, napisao je da Janja crta „sa dobrotom mudrog deteta„, da „podseća da je život lep, da ljubav postoji, da nije sve novac–slava–moć„ odnosno “Upoređujem te s lavom duge bele grive, moćnim, ali smirenim, jer niko nije uspeo da te primora da ilustruješ tekst koji ti se ne dopada”. Janja za Hodorovskog kaže da mu je pravi, dobri i verni prijatelj gotovo 40 godina i brine o Janji kao neki tata. Uzgred, stariji je godinu dana od Janjinog oca. Sve to vreme, njegova podrška je bila snažna i bezuslovna, a istu takvu sad pruža i Janjinom sinu Zoki, koji radi boje u očevim novim stripovima. Hodorovski insistira na maksimalnoj slobodi i totalnom odsustvu bilo kakvog mešanja u Janjin deo posla, stalno proverava da li je Janja srećan dok radi s njim. Telefonski mu govori takve divne stvari da ga to hrani i daje mu energiju da se bavim ovim jezivo teškim poslom. Hodorovski je pun ljubavi i vere u Janju, mnogo, mnogo više nego što Janja misli da zaslužuje; ipak, drago mu je što bar nekoga to što radi podseća na lepe stvari u životu jer stvari kao novac, slava i moć možda imaju i neke prednosti i dobre osobine, ali su jadni motivi za stvaranje. O tome je Janjin sabrat Suba lepo rekao: „Biti slavan, pa to nema veze s pameću”.

            Janja kritički posmatra i svoju svetsku karijeru najpre jer je u pitanju strip, jedna krajnje marginalna disciplina s tendencijom nestajanja. Svetska je postala tokom 30 i više godina ali, smatra, uglavnom samo geografski. Istina je da su njegovi stripovi prisutni u velikom broju zemalja, na 15-16 jezika, ali broj čitalaca, sem u frankofonim zemljama, nije naročito visok. Janja odbijam sebe da svrsta u umetnike, prvenstveno zbog mora užasa koji se danas smatra za “umetnost”. Zato mu je “udobnije” da pripada šou-biznisu filtriranom kroz njegove klizne kriterijume. Zato i dalje voli holivudske filmove rađene po proverenim receptima; filmovi drugih kinematografija nisu po njegovom ukusu jer on, jednostavno, odbija da bude objektivan!

            Janja je mnogo video u tom “belom svetu” i zato kaže da nema kompleks što je iz Novog Sada. Sebe smatra mnogo boljim umetnikom od onih u izvikanom “belom svetu”. Zapazio je za 15-tak godina koliko redovno ide u Francusku da su Francuzi, kao i svi na Zapadu, dosta lenji, jer im je sve pod nogama. Svi izvori informacija uvek su im bili na dohvat ruke, uvek su mogli da vide svaki strip, svaki film, da čuju svaku muziku. Za razliku od njih, ljudi sa naših prostora su morali da riju da bi pronašli nešto što ih zanima. Zato je znanje ljudi iz Janjinog kruga mnogo veće čak i od njihovih eksperata. Zato je i naša mlađa generacija stripara svetskog ranga. Nije iznenađen što su se probili. Jer, napolju je jedina motivacija novac i, kad izdavači vide da na nekom autoru mogu da zarade, ne gledaju odakle je.

            Na neminovna pitanja zašto živi u Novom Sadu a ne negde na Zapadu, Janja odgovara da je mogao da živi u slobodnom svetu, ali nedovoljno udobno uz količinu rada koju je spreman da sebi dozvoli a koja donosi tek privremenu i povremenu (a ne stalnu) finansijsku nezavisnost. On je vojvođanskog porekla, prespor za život u pravoj civilizaciji. Voli da ode tamo, napoji se, pa se vrati “u ovo naše, ofucano”. Novi Sad voli najviše od svih mesta na planeti, ni sam nije siguran zašto, pa je odlučio da ovde čeka da ovo oko njega postane normalno po njegovim zahtevima. Ipak, ne poriče da živi u svojevrsnoj ilegali, u samoizgnaničkom mehuru. Stalno mu izgleda da svet nije dovoljno dobar. Pušta pipke ka srodnim duhovima, pa se sa njima umreži podzemno jer je tako najbolje.

            Janja nema “dlake na jeziku” i nema pardona prema našoj današnjici u kojoj dobro, lepo i ispravno mora da se gaji učaureno iza debelih i visokih zidova, jer sa svih strana nadiru demoni gluposti, zadrtosti, demoni podele po najglupljim osnovama (pol, rasa, etnicitet, seksualnost, ideologija, teritorija…), narodnjaci, nacisti, navijači, neobrazovani, nepismeni, neobavešteni, nezainteresovani, neotesani, bezobzirni, sledbenici, nemilosrdni, nemoralni, trgovci, vernici… Ukratko, oni koji sad dominiraju paranoidni su, puni mržnje i straha i bez stida. Ali, hteli mi ili ne hteli, ovo mesto postaje deo sveta ali jako velik broj ljudi ne želi to, nije ni svestan i bori se protiv toga. Kvalitetne stvari dolaze od slobodnih pojedinaca. Kao i uvek, sve leži na slobodnim pojedincima, među dobrim i slobodnim mozgovima, oni stvaraju iz prirodne potrebe da promene nastanu i postoje.

            Da sve koliko-toliko dođe na svoje pobrinuo se Muzej savremene umetnosti Vojvodine u kome je 2021. otvorena Janjina retrospektivna izložba “Antitelo”. Kustos Vladimir Mitrović uspeo je da Janju “vešto i udobno” uvuče u priču o izložbi ali Janja ne bi bio Janja kad ne bi imao subverzivne ideje. To je trebalo da bude sveobuhvatna izložba njegovih radova od kraja 1970-tih do danas; Janja je hteo da naglasak stavi na danas, ali, da bih svom gradu pokazao šta je sve radio svih ovih godine, napravljen je presek svih perioda (od onoga što su uspeli da nađu). Osim stripova i ilustracija, izloženi su i omoti za muziku i knjige, plakati i raznoliki grafički objekti koje je Janja godinama radio za sebe i druge. Da stvari ne bi bile preterano ozbiljne i muzejske, Janja je (opet) insistirao da sve bude izmešano, bez hronološkog, tematskog i bilo kakvog racionalnog redosleda, bez legendi i objašnjenja. Janja tvrdi da je dovoljno da gledaš u rad i on će da ti kaže sve što treba da znaš. „Antitelo” je reč koja je totalno u duhu vremena, a u Janjinom slučaju mogla bi, kako tvrdi, da opisuje njegov pobunjenički stav prema svemu, odbijanje da se prikloni grupama i idejama. Zapravo, ona najbolje opisuje Janjino fizičko telo, koje je arhetip antitela. Godinama ga je, tvrdi, razvijao da postane suprotno od onoga što se smatra za ogledalo zdravlja. Radio je na tome mnogo pre svih epidemija, časteći (anti)telo svime što je tražilo i štedeći ga od svih nepotrebnih napora!

            To u šali i zbilji govori Janja koji se zalaže za održavanje blesavosti, podrazumevajući pod tim oslobođenost od nametnutih državnih i društvenih stega koje guše slobodu promišljanja sopstvenog života, svog okruženja i celokupnog sveta izvan bljesaka reklama i parola, daleko od naručenih ili samozvanih proroka, mesija, gurua i “lajf kouča”. Apsurd i (be)smisao (ne)postojanja Janja je već osmislio i iscrtao u Bernardu Panasoniku. U svojim prvim radovima je ličio na Mebijusa da bi, kako mu je ruka postajala sigurnija, ponekad više ličio na Mebijusa nego Mebijus na samog sebe; konačno je čitaocima donosio i slike koje su lako preskakale primere na koje se ugledao toliko da bi i Mebijus poželeo da je nacrtao neke Janjine kadrove. Janja je izborio za sebe mogućnost da menja crtačke tehnike (tek da bi demonstrirao šta sve ume) bilo tako što je pročišćavao ili zgušnjavao linije i senčenja na crtežima bilo tako što je posezao za manirom kojim je crtao “samostalnog” Bernarda Panasonika. Njegova ruka jednako je sigurna u masovnim scenama kao i u predstavljanju arhitekture ili svakojakih aparatura. Montaža tabli je izuzetno dinamična pa „tera i vuče“ čitaoce na brzo čitanje kako bi ispratili uzbudljivost dešavanja; u naknadnim listanjima razgledanje i proučavanje svake table otkriće, pak, kao dodatno zadovoljstvo, mnoštvo detalja i sjajnih likovnih rešenja. Konačno, Janja je “nastavio” jednu od najubedljivijih vizuelnih verzija budućnosti – Mebijusovu verziju – da bi iz nje iskoračio na viši nivo – Janjetovljev nivo u kome je spoj tehnoloških čudesa i sokoćala, svakojakih mutacija i izopačenosti sa devičanskom lepotom Prirode veoma bolan; ali, vidno je, rđa i otpad najavljuju kraj “svetle sterilne budućnosti” i pobedu čistote, infantilnosti, dobre volje i samilosti. Lik te promene vidljiviji je u Janjinim nesputanim, spontanim ilustracijama ali se zapaža i u stripovima koje crta po tuđim scenarijima. Odjek te vere, makar i opterećene svakodnevnim mizernim trivijalijama, nalazimo i u Janjinim rečima koje valja pažljivo poslušati. Zbog svega toga Janja jeste naša nasušna, ozbiljna legenda krucijalnog „održavanja blesavosti“.

            (“Nova misao” broj 64/2024.)