Шифра: Писарев – Шепард

 

Ђорђе Писарев (1957) један је од најособенијих српских прозаиста средње генерације и спада међу ретке савремене литерате са ових простора који без престанка искушавају могућности, врлине и слабости текста, односно границе приповедачке вештине/уметности. Постмодернистичком светоназору Писарев је веран упркос оспоравањима која су пратила његове прве радове, односно упркос поразу постмодерниста у сукобу са традиционалистима током 1990-их.

Одбијајући да остане у забранима провереног и устаљеног, он континуирано трага за новим темама и новим начинима да оне буду представљене знатижељном читаоцу (старом или младом) у облику прича, романа, драма, поезије. Слободу у изражавању коју је задобио у временима интензивног деловања домаћих „борхесоваца” и „постмодерниста” (пре навале естрадно-комерцијалне литературе), Писарев наставља да и надаље користи додајући јој нове елементе/сегменте, међу којима је и самосвојна фантастика ослоњена на искуства како тзв. главнотоковске тако и жанровске фантастике; једнако тако усрдно и темељно Писарев је искушавао и надограђивао психолошко реалистичко прозно искуство (у романима Поноћ је у соби успомена [2005], А ако умре пре него што се пробуди? [2009], И ноћ се увукла у његово срце [2015]). Постмодернистички светоназор, дакле, подразумева мистификацију (како уметничког дела тако и његовог ауторства; следствено реченом, Писарев има и свог живописног литерарног парњака – Микија Шепарда) и намерни „агресивни” еклектицизам. Вишеслојност и вишесмисленост Писаревљеве прозе, која баштини традицију и иконографију из различитих корена, надограђена је релаксирајућим хуморним тоном (неретко, горким) односно унакрсним референцама на различите области високе и популарне културе. Наравно, литература тако широког и дубоког захвата тражи читалачку пажњу и ангажовање веће и дубље од онога које свеприсутне траже инстантне књиге.

Писарев успева да споји наизглед неспојиво: он је истовремено и доследан досадашњем опусу и наставља да развија свој списатељски светоназор, поиграва се и рециклира сопствене мотиве и успева да их рекомбинује тако да делују полетно, свеже и интригантно. Уосталом, размишљање о литератури, односно њено стварање у постмодернистичком кључу подразумева, уз свеобухватни искорак од реалистичко-модернистичког, и следствену необавезност према стварносном и, логично, катарзичном, те сталност у променама. Када се тако поставе ствари, обрасци постају изазови а не окови који воде у безличност. Отуда његова трагања за ликовима стварности који се не виде на први поглед и везама између елемената који ту стварност чине и њиховим сваковрсним међусобним интеракцијама; ова трагања ’изводе’ се прецизним језиком и приповедним техникама те свеукупном посебитом осећајношћу. Једнозначност и једносмерност не постоје у стварности књига Ђорђа Писарева. Фрактал-фрагмент је њихова највећа јединица. Како ће се ти делови саставити и како у том слагању функционисати, подложно је законима насумичности, тајновитих сила и спремности писца за акробатске фигуре са текстовима. Принцип узрок–последица укинут је или, у најбољем случају, релативизован, историја сведена на невезане серије анегдотских бизарности, цитата култних или заборављених писаца. У џунгли појединачног/групног вишезначја и вредности која се разлистала на неизбројиве, на паусима исцртане нивое (не)свесног, ментално-физичког склопа, нема ултимативних решења. Мада хаотичан, овај поглед јесте једини прави израз нагомиланих наноса протеклих миленијума који су отворили врата наступајућем. Писац који жели да остане ве­ран добу које живи мора да прихвати овакво стање, да крене од Борхесове оставштине (који је учио како да се истина исприча као лаж, док су остали учили како да се лаж исприча као истина) и настави са откривањима нових визура литературе.

Писац нове епохе у десет тачака

ШЕХЕРЕЗАДА И ПОКРАДЕНО ПАМЋЕЊЕ: Свет литературе је шаролик, миленијумски дуг и дубок, већи од живота. Дилема: зар стварност није изнад свега осталог или су Бодријар и његови симулакруми ипак у праву?

ЕСЕЈИ ИЛИ СУБВЕРЗИЈА: Лаке есеје краси варљива једноставност у „конзумирању” и чистота у извођењу и доказивању теза уз неодољиву, вратоломну шетњу кроз литерарне жанрове и епохе, филмове и ТВ серије, стрипове... Лакоћа је само још један вид субверзије академистичке уштогљености: У једном есеју говори се у прилог неозбиљности и њеног барем равноправног статуса са смртном озбиљношћу.

БИТИ ВЕРАН: Субверзија окошталих канона трајна је карактеристика прозе која је од критичара од 1980-их препознавана као постмодерна. У међувремену тај је талас нове српске прозе посустао, али је Писарев остао веран постмодернистичком светоназору: постмодернизам није нити нека случајна кованица, нити гето. Зар постмодерна није све оно што обухвата књижевност (уметност) која је настајала и која настаје после модерне?

ЖАНРОВСКА ЛИТЕРАТУРА: Кримићи, епска и научна фантастика нити јесу нити могу бити издвојени од главног књижевног тока.

ОД КАСТАНЕДЕ ДО НЕТФЛИКСОВИХ СЕРИЈА: Међу мноштвом писаца и књига које се помињу у „Шехерезади и покраденом памћењу”, уз признате класике или оне који су близу њих (нпр. Агата Кристи) или су самосвојни феномени (нпр. Кастанеда, Кастанеда, Ден Браун), стоје и имена савремених жанровских писаца на које се и даље гледа с подозрењем (нпр. Роулингова, Гибсон, Бакић) или медијских јунака (нпр. капетан Пикар, љубавне филмске ’лимунаде’, Нетфликсове серије)...

ЛЕКТИРА: Задивљујућа је, судећи по „Шехерезади...” али и ранијим есесијстичким књигама, ширина лектире. Целоживотни страсни читалац, од најмлађих дана до данас. Страсно пише о библиотекама као светилиштима, као и о поновном читању књига које су усмеравале перцепције па и судбине тих читалаца. „Шехерезада...” је похвала читању и ишчитавању књига као извора знања и среће и мудрости.

ПРАВИ ЖИВОТ: У једном есеју у „Шехерезади...” каже да би роман 21. века могао би да буде дело које сања читалац главе натрпане многобројним знањима, ума попут дигиталне библиотеке. „Шехерезада...” доказује да литература (и свеколика Уметност) нема граница. Књиге одузимају дах, али одузимају и сате живота који се проводе уз текст који је смештен у измишљене светове, жртвујући толико времена које смо могли провести живећи „правим” животом?

ПИСАЦ – КЊИГА: Писци су претходница, пионири способни да именују нове феномене: Није лоше памтити имена писаца нама драгих књига, врло је пристојно и знати нешто о њиховим животима, али најважније је, ипак, памтити и чувати њихове књиге јер оне су, бар неке од њих, важније и веће од самих писаца. Чак веће и од Писарева, романописца чији би се романи могли назвати „Повести из књиге Алеф”.

ШЕПАРД: Псеудо-Писарев?

ФРАНШИЗЕ: Фибислав – три од предвиђених девет мачјих живота. Пет томова Академије за писце.

(„Нова мисао“ бр. 70, 2025.)

BETMEN: I BI GODINA DRUGA – „Betmen: Duga Noć veštica” Džefa Louba (scenario) i Tima Sejla (crtež); izdavač Čarobna knjiga, 2025.

 

Betmen, stripovski super-junak, od pojave u svesci „Detektivskih stripova“ („Detectiv comics“ - DC) 1939. godine (osmislili su ga golobradi početnici Bob Kejn i Bil Finger), pleni pažnju generacija dečurlije širom sveta (pošto se brzo, naročito posle II svetskog rata, raširio po svim meridijanima). Poštovaoci Čoveka-šišmiša znaju da on nije nadčovek ali ga ipak doživljavaju kao junaka bliskog super-herojima što zbog impozantnog kostima a što zbog svakovrsnih „gedžeta“, na čelu sa „opakim“ Betmobilom, koje koristi. Ovaj „samoproizvedeni supermen“ u suštini je tajanstveni osvetnik u megalopolisu (za ugled su mu poslužili vestern osvetnik „Zoro“ i urbani osvetnik „Senka“). Betmenova popularnost je, uprkos povremenih padova, postojana; kada je polovinom 1980-tih uredništvo DC komiksa uvidelo da stari junaci nisu više dovoljno atraktivni i da je potrebno njihovo „osveženje“, među prvima je taj tretman, uz Supermena i Čudesnu ženu, primenjen na Betmena. „Osvežavanje" je majstorsko obavio Frenk Miler remek-delom „Betmen: povratak mračnog viteza“ iz 1986. godine (u kome se Betmen vraća iz penzije i deli pravdu) za kojim je sledio „Betmen: godina prva“, 1987. god. (crtež Macukeli). Drugi autori su, pak, stvorili nekoliko varijanti Čoveka-šišmiša i njegovog univerzuma. Da se priča vrati na drugu godinu Betmenovog ispunjavanja obećanja mrtvim roditeljima kako će “očistiti grad od zla koje im je oduzelo život”, trebalo je čekati gotovo punu deceniju. Legendarni Arči Gudvin ubedio je Džefa Louba (1958), koji se već ‘okušao’ u stvaranju priča o Betmenu, da nastavi tamo gde je stala „Godina prva“ i jedna rečenica iz nje - o mafijaškoj porodici Falkone - izrodila se u serijal od 13 svezaka (na gotovo 400 strana!) pod zajedničkim naslovom “Duga Noć veštica”, objavljivan 1996. i 1997. godine. Strip je nacrtao Loubov stalni saradnik, nenadmašni stilista Tim Sejl (1956-2022). Po mnogima ovaj serijal spada u najuspešnije u sagi o Čoveku-šišmišu.

        Priča ima nekoliko linija koje se prepliću: policijski komesar Gordon, tužilac Dent i Betmen sklapaju savez u borbi protiv Falkonea, ubica prozvan Praznik na dane praznika ubija mafijaše, Falkone angažuje kriminalce koje smatra nakazama (Strašilo, Zagonetača, Džokera…) da nađu ubicu koji izmiče potragama, svi umešani su sumnjivi, Žena-mačka je stalno za Betmenovim petama, Denta na sudu polivaju kiselinom i on, razočaran u pravni sistem, postaje zli Dvoliki, Falkone gine, postoje dokazi da je Dent bio Praznik ali… U osnovi pratimo priču o potrazi za ubicom, sa mnoštvom tragova koji ukazuju na moguće krivce. Betmen uvek kasni za ubicom, pretpostavke mu ‘padaju’ pred događajima. Ipak, ovo nije klasična detektivska zagonetka jer čitaocu nisu poznati svi elementi priče koje treba uklopiti u celinu. S druge strane, ovo nije ni rutinska akciona avantura jer tuče i pucnjave su samo deo zapleta dok u drugom delu pratimo porodične i bračne trzavice junaka, rađanje poverenja ali i sumnji u prijatelje, nade, ambicije i dileme junaka. U celini gledano ovo je priča o propasti jedne epohe i nastupanju nove. Gotam je oduvek bio stecište kriminalaca različitih kalibara, od sitnih lopova do organizovanog kriminala ali su svi oni bili prepoznatljivi, igrali su standardne uloge u zajednici. Njihovo ponašanje je imalo racionalno objašnjenje: bekstvo od siromaštva, žudnja za brzim i lakim bogaćenjem. Ali nešto se promenilo u svetu i broj maskiranih, histeričnih, sumanutih kriminalaca koji su očito mentalno poremećeni porastao je iznad uobičajenog broja. Da li je pojava groteskno kostimiranog, nabildovanog osvetnika privukla ovo izopačeno ludilo? To pitanje muči Betmena. Matrice ponašanja su se toliko promenile da Džoker takođe traži Praznika i želi da ga eliminiše jer oseća da je Džokerov ugled ubice ugrožen! Kada se pojavi Falkoneov sin koji je inscenirao svoje ubistvo kako bi se osveti ocu za stalno zapostavljanje, postaje očito da je klica sumanutih ideja klijala i među ‘standardnim’ mafijašima i da je iznikla u narednoj generaciji ali da to ludilo ‘kasni’ za ludilom novopridošlih ‘loših momaka’.

        Priča sa moralnom dilemom (nerešenom) dobila je besprekorni vizuelni lik u Sejlovom razigranom crtežu. Njegove table su prepune slika sa totalima lica ili tek ponekim detaljem, rakursi su neobični, montaža fascinantno dinamična. Velike slike koje se prostiru na dve strane impozantne su. Senke su zloslutno crne, svetlo bolno bleštavo. Enterijeri su realistički precizni a lica stilizovana do karikaturalnosti. Iz svake stranice izbija crtačevo zadovoljstvo što može da svoju veštinu ‘praktikuje’ ležerno, bez ograničavanja.

        Rečju, „Betmen: Duga Noć veštica” je definitivno nezaobilazna epizoda za poštovaoce Betmena ali i svakog ljubitelja “priča u slikama” koji ume da uživa u majstorskom crtežu.

            (“Dnevnik”, 2026.)

OMANJA DETEKTIVSKA PRIČA - Prikaz Ivane Milaković na sajtu Hronika mačijeg škrabala

 

Omanja detektivska priča (u stvari dve u jednoj), Ilija Bakić

Ovo je još jedno delo Ilije Bakića koje je napisano pre 30 godina, a objavljeno tek nedavno. I, kao što je kod Bakića često slučaj, vodi nas u sumornu budućnost, nakon ekološke katastrofe, a ovog puta sve je smešteno u prenatrpane gradove koji plutaju okeanom (jer jedino tamo i dalje može da se nekako živi). Bogataši žive bogataški, a ostali se snalaze kako znaju i umeju, uključujući protagonistu, inspektora za otpadne vode sa jeftino kupljenom diplomom koji sanja o nečemu boljem, pa u pokušajima da to dostigne povremeno poseže i za nezakonitim sredstvima. I deluje kao da bi možda do boljeg i mogao da dođe, ako iskoristi nedavno dobijenu privremenu dozvolu za istragu ubistva i proslavi se rešavanjem slučaja u kome su pronađeni delovi tela po svoj prilici nezakonito modifikovanog ljudskog bića (čitaj: mašine za ubijanje). Naravno da to ne ide tako lako (a ni naš junak nije baš najsposobniji ni najpametniji).

Paralelno sa tom pričom, pratimo i detektivsku seriju koju protagonista obožava (pa nas to, na neki način, čak i uvlači u njegov život, odnosno, zajedno sa njim pratimo fiktivnog inspektora koji i najzamršeniji slučaj uspešno reši). Samo što naš protagonista nije ni blizu toliko uspešan (i nije neki spojler)…

Ovaj roman je parodija na palp; čak je i štampan u dva stupca, na 66 strana, baš kao nekadašnji roto-romani kod nas, sa sve ilustracijama. Što samo dodaje osećaju vraćanja u prošlost, dok osmatramo palpičnu (mada ne i sasvim nemoguću) budućnost. A parodičnost, to jest solidna doza humora, doprinosi tome da ovo delo ne bude baš previše mračno i mučno.

Ukratko, ako ste raspoloženi za dobru staru (starinsku, a futurističku?) zabavu, Omanja detektivska priča mogla bi da vam se dopadne. Meni jeste.

 

https://ivanamilakovic.wordpress.com/2026/01/04/procitano-u-decembru-2025-godine-deo-drugi-knjige/

 

 

ZAPISI RAZOČARANOG FUTURISTE I REVOLUCIONARA – „Moje otkrivanje Amerike“ Vladimira Majakovskog; izdavač Karmela izdavački kolektiv, 2025.

 

Mladi i ambiciozni „Izdavački kolektiv Karmela“ kao prvu knjigu u „Ediciji Srce sveta“ objavio je, kao dvojezično izdanje, putopis „Moje otkrivanje Amerike“ Vladimira Majakovskog (1893-1930) u znalačkom prevodu Meline Panaotović koja je napisala i instruktivni uvodnik pod naslovom „Pesnik u prozi i sovjeta u zemlji imperijalizma“. Majakovski, od milošte zvan Majak, ponajpre je znan kao jedan od osnivača umetničkog pokreta Futurista, potom kao strasni pesnik proleterske revolucije, pisac drama, slikar, dizajner, autor brojnih propagandnih plakata, filmski glumac. Otvoreno je podržavao boljševike, divio se Lenjinu i gajio velike nade u najavljivanu promenu ruskog društva; ipak, mešanje države u kulturu, cenzirisanje umetničkih dela i proglašavanje doktrine ’socijalističkog realizma’ za jedino poželjni umetnički modus - koji je Majakovski, u pesmama, posebno u godinama pre nego što je izvršio samoubistvo, kritikovao pa i ismejavao - zaoštravali su njegov odnos sa sovjetskom državom i partijsko-književnim organizacijama. Uprkos ovim trzavicama Majak je, u godinama kada nije bilo lako da se putuje van Sovjetskog saveza, u više navrata putovao po Evropi a 1925. godine je četiri meseca bio u SAD, gde je, predstavljen kao „živi plakat SSSR-a danas“, „najčuveniji pesnik iz boljševičke Moskve“, „titan ruske književnosti“, „vitez-bogatir sovjetske poezije“, „prost i velik kao sama Rusija“, održao nekoliko književnih večeri-predavanja u centrima ruske emigracije. Pesnik je već 1926. godine objavio knjigu „Moje otkrivanje Amerike“ u kojoj je selektivno pisao o svom putovanju, boravku u Americi, odnosno u Njujorku, Čikagu, Pitsburgu, Detroitu, Klivlendu (iz koga je isplovio za Evropu). Selektivnost se odnosi na prilike i dešavanja koji nisu pomenuti a svakako nisu nebitni; tako on, svakako da bi izbegao probleme u SSSR-u, ne pominje da je organizator turneje i njegov pratilac bio David Burljuk, prijatelj i futurista koji je emigrirao iz SSSR-a, ne pominje ni svoju ljubavnu aferu (u kojoj je začeta Jelena Vladimorovna Majakovskaja; Jelena je o celoj aferi pisala u knjizi „Majakovski na Menhetnu: ljubavna priča“ objavljenoj 1993. godine) kao ni predavanja koja je održao ili intervju za američke novine. I na ono što je ’ušlo’ u knjigu mogu se staviti veće i manje primedbe ali to malo utiče na generalni utisak o putopisu koji je vrlo povoljan. Majakovski piše lako, pomalo neobavezno (pa tako, recimo, ispada da u Meksiku ima i tigrova) ali vrcavo i živopisno što sveukupno daje jarku sliku o mestima kroz koja je prošao.

            Knjiga započinje opisom 18 dana koja je proveo na brodu, duhovitom analizom profila putnika prve, druge i treće klase, njihovim svakodnevnim rutinama. Posle zgode sa kratkim boravkom u Havani, sledi segment o Meksiku od iskrcavanja u Verakrusu, putovanja vozom do Meksiko sitija i drugovanja sa velikim slikarom Dijegom Riverom, uz analizu društvenih, kulturnih (ne)prilika odnosno radništva i njegovog pokreta. Meksiko je prastara država koja je nekada bila bogata a koju sada pljačkaju Amerikanci, politika je u stalnom previranju (predsednici se menjaju bezmalo svakodnevno, jedan je bio na vlasti jedva sat ipo...), socijalna beda je ogromna, prosvećenost slaba (mada je Meksiko prepun pesnika koje niko ne čita). Mržnja prema ’gringosima’ je velika ali slabo kanalisana; ipak, Majak očekuje da će proletarijat naučiti kako da svrgne američke eksplatatora a da ih ne zamene domaći.

            Da bi ušao u SAD Majak mora da se izbori sa graničnom birokratijom (iako je u američkoj ambasadi u Meksiku lako dobio vizu jer oni ni ne znaju gde je Moskva i misle da je to u Poljskoj); dok mu to ne uspe po Laredu ga šetaju oduševljeni ruski doseljenici. Posle ovog grotesknog iskustva i putovanja vozom stiže u Njujork. Slede sjajni opisi grada, smene povorki ljudi različitih klasa na ulicama dok idu na posao odnosno izgleda grada u nedelju („Mrzim Njujork nedeljom“ piše), neumerenog bogatstva i bede, običaja u ishrani... Kao vatreni futurista Majakovski zapaža nebodere, saobraćaj (posebno podzemnu i nadzemnu gradsku železnicu), fabrike, mašine ali smatra da to nije prava industrijska kultura već haos; sve je nedovršeno i privremeno. Iz opisa se lako zaključuje da je u Americi sve podređeno samohvalisavoj grandomaniji kao opštoj američkoj karakteristici. Naravno, postoje razlike: u Čikagu takođe ’pate’ od toga da je sve ’naj-naj’ ali nisu ’dekorativni’ kao u Njujorku – kod njih su fabrike u centru grada kao primer rada. Opis čikaške klanice mučan je i duboko potresan ali iza njega stoji veliki biznis („Armor“ pokriva 60% američke i 10% svetske mesne proizvodnje). U Detroitu je centar auto industrije; Majak je fasciniran tekućem trakom u fabrici Ford ali beleži da radnici jedu pored mašina (iako zakon obavezuje poslodavca da ima prostoriju u kojoj se jede), padaju s nogu od iscrpljenosti; zbog Fordovog zahtevnog sistema rada proleteri ne mogu ni da misle, takođe postaju impotentni pa je procenat razvoda najveći u Detroitu ali zato redovno uplaćuju deo zarade da bi kupili akcije svoje firme.

            Amerikanac ne pita ’kako si’ nego ’koliko zarađuješ’, kod njih ne izgledaš lepo nego ’kao milion dolara’... Sve je podređeno biznisu i svi su, smišljeno i sistematski, uvučeni u tu igru sa neizvesnim ishodom (ali deblji kraj redovno izvlače radnici preko čijih leđa se prelama i depresija i nezaposlenost). Radnički pokret postoji, aktivan je ali Majakovski ne gaji nadu da će se u Americi stvari brzo promeniti u korist proletera jer se radnička klasa promišljeno deli ’obične’ i ’privilegovane’, neobrazovanost iscrpljenih radnika velika je, podstiče se nerealan san o bogatstvu u budućnosti primerima milionera koji su počeli od dna... Majak konstatuje da su daleke nade u ozbiljnu revolucionarnu eksploziju u Americi a zadatak njegovih beleški je da „u predosećanju daleke borbe, primoram na izučavanje slabih i jakih strana Amerike“.

        Pun vek posle originalnog objavljivanja „Moje otkrivanje Amerike“ Vladimira Majakovskog  (začudo, ovo je prvi prevod knjige u celini na srpski – pa je stoga i dragoceniji) i dalje zrači uverljivom životnošću sa nizom vrcavih epizoda ispisanih sjajnim stilom i stoga, sveukupno, zaslužuje najveću čitalačku pažnju.

            („Dnevnik“, 2026.)

2026.

 

TRIVIJALNO, BIZARNO I RAFINIRANO – „Čuvao sam krave i slušao Bitlse“ Aleksandar Opačić&StudioStrip; izdavač Drvarska 12, Vršac 2025.

 

Renomirani i agilni  izdavač domaćeg alternativnog stripa „Drvarska 12“ iz Vršca, iza koga stoje vizuelna umetnica Zlata VK i Danilo Milošev Wostok, jedan od najpoznatijih strip alternativaca sa ExYU prostora, upravo je objavio novi strip album; album je, kao i većina ranijih izdanja, štampan u formatu sveske što je svojevrsni zaštitni znak alternativne-andergraund strip scene koja je svoje postojanje obznanila još početkom 1990-tih na prostorima tadašnje SFR Jugoslavije nepovratno zahvaćene procesima ratnog razjedinjenja i međunarodnih sankcija. Autor albuma nazvanog „Čuvao sam krave i slušao Bitlse“ je Aleksandr Opačić (1973)  u saradnji sa udruženjem „StudioStrip“. Opačić je ljubiteljima alternativne 9. umetnosti poznat po nizu samostalnih kao i zajedničkih radova - u kojima se, u odnosu na ostale kolege po peru koje crtaju u raznovrsnim varijantama novoprimitivističkog manirizma, izdvaja pre svega upečatljivim crtežom. Opačićev grafizam izuzetno je stilizovan i kreće se u rasponu od karikaturalne do redukovane figurativnosti smeštane u fantastične ili stilizovane enterijere i eksterijere koji povremeno mogu biti svedeni na apstraktne pejzaže. Kjaroskuro kontrastiranje neretko biva zamenjeno slojevitim senčenjima u kojima se i same figure utapaju i gube do neprepoznavanja što, sveukupno, izdiže predmetne priče iz trivijalnog ili bizarnog u rafinirane sfere obojene notom metafizičke apstrakcije nastale na temelju susreta (i sukoba) trivijalnog i visoke umetnosti.

        Album „Čuvao sam krave i slušao Bitlse“ čine kratke „priče u slikama“ u rasponu od literarnih predložaka i ispovesti do gega i dosetke. Strip nastao na osnovu pesme „Daleko u nama“ Vaska Pope pleni nesputanom crtačkom fantazijom u kojoj groteskne čovekolike figure, na mračnim urbanim kulisama,  mutiraju u košmarne kreature. Ove metamorfoze daju stihovima sasvim neočekivana značenja odnosno drugojačije kontekste. Priča „Grad“ Nemanje Mitrovića je alegorija o odrastanju u društvenim kalupima a njena je teskobnost dobila adekvatni vizuelni lik u Opačićevim crtežima punim šrafiranih senki u kojima antijunak i njegovi prijatelji bespovratno tonu do potpunog iščezavanja. Ispovest Nikole Tesle u kojoj se seća svog detinjstva i upoznavanja realnog sveta kroz intenzivno građenje vizija u kojima se kretao po različitim mestima i upoznavao svakovrsne ljude. Ovaj metod sagledavanja stvarnosti pomogao mu je rešavanju konkretnih problema u njegovom naučničkom radu jer ga je oslobađao potrebe za pripremama projekata i eksperimentisanjem. Naučnički instinkt pomogao mu je da zasluži poštovanje okoline a kretanje po drugačijim sferama postojanja doprineo je da popravi zdravlje i stekne izvanrednu snagu i izdržljivost. Priča izuzetnog čoveka koji je imao uvid u drugačije realnosti u svojoj vizuelnoj verziji temelji se na ’punim’ crtežima obične stvarnosti kroz koje lebde konture naučnikovog ’astralnog bića’. Kao kontrapunkt ovoj priči je ispovest naslovljena kao „Čuvao sam krave i slušao Bitlse“ u kojoj Toma Nikolić priča „o detinjstvu i mladosti“ a krnje rečenice se pretapaju u guste, mračne crteže. Tabla „O sebi i meni“ je reminiscencija sa nadrealističkim štimungom i apsurdističkim zaključkom.

        Album zaključuje nekoliko tabli i kaiševa „Fossil&Swatch“ sa Opačićevim redovnim (anti)junacima koji donose dozu čistog ludizma, vesele groteske i kalambura. Kurentne robne marke u ovim su stripovima dobijaju (ob)lik koji im po značenju reči pripada i kao takve, u mnoštvu sasvim neobičnih situacija, nastavile svoje živote odnosno davale čudne odgovore na trivijalna pitanja. U ovim je strip gegovima i dosetkama Opačić otkrio neočekivane slojeve infantilnosti i povremene zajedljive  cinične karikaturalnosti.

            U konačnom svođenju utisaka album „Čuvao sam krave i slušao Bitlse“ je inventivno delo samosvojnog autora koji iznova potvrđuje svoje sasvim apartno mesto u savremenom autorsko- alternativnom stripu sa ovih prostora.

            („Dnevnik“, 2025.)

POHVALA MAŠTI I ZAČUDNOM – „Kratka teorija svega“ Saše Radonjića; izdavač Solaris 2025.

 

Nova knjiga Saše Radonjića (1964), zapaženog pesnika, prozaiste, muzičara, urednika i izdavača u podnaslovu je određena kao „SF anti-avantura“. Znalci ranijih Radonjićevih proza navikli su na njegove vrlo, vrlo uslovno precizne (odnosno neretko namerno netačne) podnaslove; takav je slučaj i sa ovom knjigom - podnaslov je krajnje problematičan i pre bismo ga mogli smatrati autorovim testom čitaočeve pažnje i obaveštenosti odnosno čitaočeve spremnosti da se ponuđeni sadržaj posmatra kao podstrek za promišljanja brojnih tema u rasponu od literature do kvantne fizike. Naravno, sam naslov budi niz asocijacija, od naslova Hokingove „Kratke istorija vremena“ i Brajsonove „Kratke istorije bezmalo svačega“ do višedecenijske ideje vrhunskih naučnika da se formuliše teorija-zakon kojima bi objedinili sva znanja ljudskog roda o mirko i makro kosmosu (Hokingova „Teorija svega: poreklo i sudbina svemira“). Radonjić na početku knjige, u „Epilogu“, oslanjajući se osnovnu priču iz Herbertove serije romana o Dini, postavlja tezu da je Mašta „najdragoceniji začin i najdublja suština svega“ (misleći pod tim – čitavog Univerzuma).

            U poglavljima koja slede znatiželjni čitalac sreće Krisa Kelvina koji se budi na praznom, belom listu hartije nepoznatog mu, tek započetog rukopisa koji ima naslov „Kratka teorija svega“ i koji je „apoteoza mašte (...) njena neporeciva apsolutizacija, koja u sebi sadrži određenja i ljudske vrste i sebe same“. U jednom je koraku dvostruki literarni junak (Kelvin je junak Lemovog romana „Solaris“ i „Kratke teorije svega“), započeo, u svetu koji postoji i funkcioniše na principima neeuklidske geometrije ali i slobodnog, postmodernističkog egzercira, avanturu otkrivanja sadržaja rukopisa i njegovog autora. Njegova početna sumnja je da je Autora Borealis pisac ali kako priča odmiče tako se hipoteze razvijaju i menjaju podsticane svakovrsnim dešavanjima i susretima, odnosno Kelvinovim delovanjima (od kuvanja čorbe od algi iz Solarisovog mora do stvaranja utopističkog grada Kaliopolisa; alge će poslužiti i za pisanje odnosno za Kelvinov pancir-oklop). Junak će, napredujući kroz misteriju, sresti svog oca-stvoritelja Stanislava Lema i od njega zatražiti pomoć i instrukcije; sam Lem, pak, o svetovima i brojnim spekulacijama vodi umne razgovore sa drugim piscem naučne fantastike, Frenkom Herbertom. Pojava tajanstvenog časovničara Petra unosi nove nivoe mogućih tumačenja (nad)realnosti u kojoj je kao pisac Kratke teorije svega ’osumnjičen’ Autor suočen sa velikim rizikom životne pogibelji. Pokušaji pojašnjenja realnosti prazne stranice i čitavog Univerzuma razvijaju se u mnoštvu smerova dok Kelvin tumara pustinjama od peska i vode, sreće meduzu-galaksiju (omaž Klarkovom „Susretu sa meduzom“?) ili luta književnim džunglama odnosno bluz muzikom. Konačnog odgovora, naravno, nema niti treba da ga bude jer je, čini se, upravo traganje za smislom sam smisao.

            „Kratka teorija svega“ mogla bi se nazvati ’filozofskim romanom’ ili nizom produženih ’filozofskih dijaloga’ mada bi se, sa jednako uverljivom argumentacijom, mogla smatrati za utopijski roman. Svakako ne bi bilo ni previše slobodno (uprkos autorovom podnaslovom) knjigu odrediti kao naučnofantastični roman u kome junaci egzistiraju u paralelnim realnostima koje se dotiču i mešaju. Konačno, ni egzistencijalistički ključ čitanja romana ne bi bio pogrešan. Srećom za sve tumače, roman je forma dovoljno otvorena da se u njega mogu udenuti beskrajni sadržaji i svakovrsni koncepti. Tako je i Radonjićeva u suštini duboko humanistička teza (tako retka sred beskrajnih distopijskih postavki) našla sasvim prirodno okruženje-formu kroz koju se, iz fragmenta u fragment i kroz dobrodošle promene rakurska i diskrursa, kreće lako, poletno i spontano, ne obazirući se na podrazumevanu, etabliranu kauzalnost (uz sklonost da je bezbrižno ruši bez ikakvih opravdanja), vođena sopstvenom, samosvojnom logikom ali i principima slobodnog, nesputanog Homo Ludensa – upravo u skladu sa tezom o Mašti kao pokretaču Univerzuma. Otuda je doživljaj začudnosti, očuđenja svega temelj za čitanje i razumevanje teksta romana i svih podrazumevanih intertekstualnih veza koje dopunjavaju i produbljuju ispisane prizore, scene, dijaloge i slike. Taj doživljaj začudnosti izmešta čitaoca iz realnosti u vrtoglavu pogodbenu realnost koja je veliki iskorak iz svakodnevnog trivijalnog. U tom kontekstu podnaslov romana je, paradoksalno, koliko netačan toliko i potpuno precizan i adekvatan.

            Rečju, „Kratka teorija svega“ Saše Radonjića nadahnuto je, ambiciozno i razbarušeno, alegorijsko i utopističko delo koje traži posvećenog čitaoca kome nudi sasvim drugojačije, začudne poglede na varljivu (nam) zbilju i krhko znanje.

            („Dnevnik“, 2025.)

AKIKO ILI OKIKA, PITANJE JE SAD –“Ja sam Akiko” Stefana Tićmija, Marka Stojanovića i Leskovačke škole stripa; izdavač Marko Stojanović i Udruženje ljubitelja stripa i pisane reči “Nikola Mitrović Kokan” Leskovac 2024.

 

Roman “Ja sam Akiko” Stefana Mitića Tićmija (1992) svojevrsni je fenomen u ovdašnjoj savremenoj književnosti za decu; od prvog izdanja (2018) naišao je na nepodeljeno dopadanje kod mlade publike kojoj je namenjen ali i pedagoga i kritičara. Uz veliku popularnost i nagrade knjiga je brzo prešla u druge medije – animirani film i čak tri pozorišne predstave (u Beogradu, Zagrebu i Skoplju). Sada je iskoračila i u 9. umetnost, dakle strip ili ‘priče u slikama’. Doživljaji devojčice sa pegama kojoj koža miriše na staru hartiju i koja ne zna koliko ima godina jer joj je tata savetovao da uči slova a ne brojeve (što nije loše jer su za nju sve školske ocene, i jedinice i petice, iste) nisu strogo vezani odnosno ne slede striktno jedni druge već su predstavljeni kao serija njenih fascinacija nekim događajima koji su povod da joj misli odlutaju i nižu se asocijacije i starmali zaključci. Akiko na svet koji je okružuje prečesto ima sasvim drugačiji pogled od običnih odraslih ljudi – računajući tu i učiteljicu - ali i njenih školskih drugara. Ipak, ona nije pokolebana tim razlikovanjem koje ume da kulminira neobičnim situacijama; naprotiv, Akiko je ponosna na svoju posebnost i bez imalo snebivanja ili stida širom otvorenih očiju gleda oko sebe i u sebe. Njen najbolji drug je peškir koji voli njene pesme a tu je i bicikl kao i često pominjani baobabovi. Tata je njena podrška (njeni pomoćni točkići) a devojčica je od njega očito nasledila veliku dozu infantilnosti koja se rado poigrava apsurdima ljudskog postojanja. Vragolije vesele devojčice koja malo-malo pa peva glupave pesmice (i gde im je i gde im nije mesto) mame osmehe čitalaca ali i ukazuju na mnoge istine preko kojih se olako prelazi.

        Sticaj srećnih okolnosti doveo je do toga da se jedan literarni fenomen sretne sa jednim strip fenomenom – Leskovačkom školom stripa i njenim predavačem Markom Stojanovićem; srećna okolnost je da su njih dvojica iz Leskovca i da se znaju iz nekih davnih dana kada su igrali basket (budući pisac je redovno gubio od budućeg stripadžije). Ponovni susret i ideja da se roman pretoči u strip bili su samo pitanje trenutka. A tu su bili i ‘izvođači strip radova’ – polaznici Leskovačke strip škole. Marko je pristao da napravi strip adaptaciju romana (što inače ne radi) a onda su, u najboljoj tradiciji kolektivno-školskih radova, polaznici-crtači iscrtali pojedine table koje su spojene u ovaj sjajan, šareni strip. Tako je Akiko dobila ne jedno nego više lica koja su sva jednako valjana-ispravna i svedoče o tome da ju je svaki crtač drugačije video i doživljavao. Konačno je prvi deo tih crteža odštampan u svesci (za kojom će slediti druge, na završnim koricama već je najavljena Akiko 2), dodati su predgovori i pogovor pisca Stefana Tičmija odnosno scenariste Marka Stojanovića kao i specijalni dodatak, galerija ilustracija sa raznim viđenjima lika Akiko, koje su nacrtali autori s čitavog Balkana (Bob Klisurski iz Bugarske, Zdravko Girov iz Severne Makedonije, Jasemin Jaren Evcimen iz Turske, Mateja Šefinček iz Hrvatske, Lerija Baću iz Rumunije, Borislav Maljenović iz Bosne i Hercegovine, Sofija Spirlidau iz Grčke, kao i srpski autori Goran Trajković, Igor Krstić i Danko Dikić). Ipak, u celini gledano ovaj strip je u potpunosti proizvod leskovačkih autora – od autora izvornog romana, preko scenariste, crtača, kolorista, autora naslovne strane, lektora, korektora, prelamača i tehničkog urednika, pa do autora predgovora i pogovora. Kuriozitet je i to da su strip nacrtali i obojili polaznici škole stripa, mahom srednjoškolci (što je redak slučaj u evropskom ali i u svetskom stripu) i tako na velika vrata ušli u 9. umetnost: Aleksandar Anđelković, Dunja Avramović, Anastasija Vidanović, Marijana Stanić, Andrej Stanojević, Katarina Hadži Jovačić, Mina Davić, Jana Stojanović, Staša Stanković, Jovana Stanković i Marko Serafimović. Na zadnjoj korici svoja razmišljanja o stripu saželi su ilustrator i strip-autor Dušan Pavlović, ilustrator Vane Kosturanov, književnik Uroš Petrović i Boris Mitić, reditelj dokumentarnih filmova.

            Rečju, strip “Ja sam Akiko” vesela je, zanimljiva i poučna igrarija, po mnogo čemu apartna u tekućoj strip produkciji koja svakako zaslužuje pažnju stripoljubaca svih uzrasta.

            (“Dnevnik”, 2025.)